Ovih dana sam unakrsno gledala dve kriminalističke serije. Naše gore list „Senke nad Balkanom“ i noviju Netflix-ovu produkciju „Mindhunter“. Prva me je iznenadila jer nisam znala da je u vreme dešavanja radnje naša policija i kriminologija bila u toj meri razvijena, što je možda i do mog neznanja. Druga serija me je privukla na potpuno drugačiji način. Dopala mi se teza na kojoj temelji svoju radnju, a to je činjenica da su policajci bili potpuno zatečeni kada su se u Americi kasnih sedamdesetih pojavile ubice poput Čarlsa Mensona. Promene koje su se dešavale u društvu uticale su i na promenu prirode kriminala.
Gledajući i jednu i drugu seriju morala sam da se zapitam šta bi na sve ovo rekli privatni istražitelji, najčešće bivši policajci, u Srbiji 2017. godine. Da li oni uopšte gledaju kriminalističke serije? Koje serije su im interesantne i zbog čega? Šta o njima misle? Kada bi se snimala serija po njima kako bi ona izgledala?
Odgovori koje sam dobila možda ne bi začudili ljude koji su nekada imali potrebu za privatnim detektivom, ali mene jesu. Osim što sam stekla sliku o tome koja je razlika između fikcije i stvarnosti, ali i gde se one dodiruju, saznala sam i neke detalje o delatnosti o kojoj nisam mnogo znala.
Moj prvi sagovornik je Mile Pavlović, iz detektivske agencije MPK koji je kao i njegovi saradnici, bivši policajac. U policiji je 30 godina aktivno radio na slučajevima ubistva i razbojništava, a iz policije se povukao sa mesta načelnika odeljenja za uviđaje. Trenutno nema omiljenu kriminalističku seriju mada priznaje da gleda „Senke nad Balkanom“, ali da to radi više iz razonode i zabave jer njega i njegove kolege koji su videli toliko toga ništa što dolazi sa ekrana ne može šokirati. Istakao je da se ne zadubljuje previše u sam sadržaj i da su obični građani mnogo bolji za razgovor na ovu temu.
„Zanimljivo bude ono što se doživi i u praksi pa možemo da upoređujemo sa nama. Ali to uglavnom gledamo radi zabave.“, rekao je.
Kada sam ga pitala šta misli o tome kada u nekoj seriji zločinac dobija simpatije publike, možda i više nego momci u plavom, opet mi je skrenuo pažnju na profesionalnu perspektivu.
„Policajci nemaju emocija, razumete. U profesionalnom smislu naravno. Uspešan policajac nikada ne donosi odluke na bazi emocija. Presudno je izvršno i krivično delo, važni su svedoci i ključni dokazi ali i kako će se to završiti na sudu, da bi se to sve dobro završilo.“, govori, a meni u glavi kreće špica serije „Red i zakon“.
„Poenta je da se počinilac privede pravdi. Ne mogu ja to da gledam, da bih rekao – e ovaj mi je super lik. Profesionalno sam orijentisan.“, nastavio je Mile.
Kada sam mu prepričala zaplet „Mindhunter“-a i kada sam ga pitala šta on misli o verovanju da se neki ljudi rađaju kao zločinci, jasno mi je rekao da to prepušta ozbiljnoj nauci i predmetima koji se izučavaju na kriminalistici.
„Mi na naš posao gledamo kao na sport, mi smo policajci, a oni vrše krivična dela. Tu nema ničeg ličnog“, podvukao je još jednom važnost neunošenja emocija gde im nije mesto.
Sledeći sagovornik, Slobodan Pajić, vlasnik detektivske agencije Diza trenutno takođe prati „Senke nad Balkanom“ i kaže da život inspektora i istražitelja u serijama često izlaze iz okvira realnosti ali da postoji i dosta dodirnih tačaka. Najveće sličnosti u serijama i filmovima koje važe i u životu, po njegovom mišljenju se vide u likovima korumpiranih političara. Kaže da se i u životu često desi da izvršitelj dođe do određenih činjenica i dokaza, ali zbog interesa njegovog nadređenog, on mora da se sukobljava sa njim pa i da zbog toga plati cenu. Opet nisam mogla, a da se ne setim serije „Žica“, neprevaziđenog Dejvida Sajmona.
Moj sledeći „izvor“ ostaće anoniman budući da mu je detektivska agencija još uvek u procesu obnavljanja licence ali je za razliku od prethodnih sagovornika vrlo entuzijastičan po pitanju serija. U trenutku u kom sam ga zatekla gledao je „novog Kesića“.
Omiljena serija njega i njegovih kolega trenutno je „Crna lista“. U pitanju je, po njegovim rečima kriminalistička serija o nekadašnjem špijunu koji se odmetnuo na drugu stranu zakona. Kada ga FBI hvata on reši da se preda zbog ćerke i da za uzvrat sastavi crnu listu od sto, pa kasnije i više ljudi, za koje niko ne zna jer nikada nisu procesuirani. To su sasvim obični ljudi koji, kako kaže, u Srbiji voze Golfa dvojku, piju kafu od 50 dinara a u stvari drže pola grada.
Po njegovom mišljenju retro-klasika su „Šerlok“ i „Poaro“, i te serije su njima postale „uža specijalnost“.
Što se razlika između fikcije serija i stvarnosti tiče, po njegovom mišljenju se one najbolje vide u samoj razlici između toga kako živi i radi prosečan detektiv Srbin, a kako prosečan detektiv Amerikanac.
„Oni koriste izuzetno sofisticiranu opremu, od hakovanja svega i svačega, do raznih advokata i ljudi koji rade u socijalnim službama a njima nabavljaju informacije. Sve je to naučna fantastika za naše tržište jer se mi ovde snalazimo kako znamo i umemo. Na žalost puno je lakše njima u Americi jer imaju veći pristup svemu, 70 odsto informacija koje poseduje policija poseduju i oni. On ima pravo da uđe u bazu podataka i proveri svačiji dosije. Ja moram da molim u MUPU i da pišem molbe i zahteve pa kada se neko seti da mi odgovori. A to je obično hitno ljudima, treba im u roku od par dana“ , požalio se malo.
Po priči mog sagovornika, ispostavilo se da su raspodele imovine, nevolje u braku i prevare ono što njima, za razliku od junaka u serijama koje se vezuju za FBI i CIA, donosi najveći deo posla, referišući se verovatno na događaje serije „Crna lista“. Najčešće ih angažuju ljudi koji žele da uhvate supružnike u prevari. Fotografije preljubnika na licu mesta postaju predmet u koji će sudija imati uvid, a što može uticati na njegovu presudu kada na primer odlučuje o tome kome će pripasti deca.
Osećajući da polako skrećemo sa teme, završila sam ovaj razgovor sa utiskom da je ova diskusija ali i ovaj tekst otišao mnogo dalje od pitanja – a koja je vaša omiljena serija?
Ono u šta sam ipak sigruna je da u pričama mojih sagovornika postoji i više nego dovoljno materijala za razne filmske i televizijske igrane programe. Jedino me buni koji bi to žanr bio, kao i iz kog, od mnogih uglova, bi trebalo ispričati sve ove priče.
(izvor: vice.com)
