Sve je više ljudi koji jednostavno ne žele tek tako da kupe novi aparat ako se stari pokvari. Ali ne samo da je problem naći majstora, već i tom majstoru sve više proizvođača uopšte ne želi da šalje rezervne delove.
Jedan stariji gospodin doneo je svoj laptop-računar. Stalno mu, kaže, pada sistem. Da kupi nov? Zašto? Ovaj mu je sasvim dovoljan – dok radi. Jedna gospođa donela je svoj mobilni telefon. Nije htela da ga pošalje poštom jer joj treba. Neka majstor pogleda, ona će da sačeka. Novi? Ne dolazi u obzir! Bila joj je potrebna večnost da se navikne i nauči funkcije i ovog, ne želi sada da počinje sve ispočetka.
Na stolu pred Valerijem Konolom gomilaju se uređaji različitih vrsta. On popravlja sve „što ima veze sa internetom“ – a to je mnogo toga. Da li se popravka isplati? U servisu u Kenigsvinteru, mestašcu pored Bona prvo savetuju mušterije: ako popravka uređaja košta više od polovine nekog dobrog polovnog, onda je bolje da se oproste od njega.
Delovi samo za odabrane
Zapravo, kod popravke nije najveći problem vreme majstora. Rad je naravno skup, ali još su skuplji (i nedostižni) rezervni delovi. „Neki proizvođači već nakon godinu dana više ne isporučuju rezervne delove“, žali se Konopla. Zato mora da ih traži po internetu.
Ali ponekad ih nema ni tamo, jer proizvođač ih uopšte ne pušta u slobodnu prodaju. Detlef Fangerov nastavio je posao u servisu koji njegova porodica u Rojtlingenu vodi već generacijama. Proletos je poslao pisma čitavom nizu proizvođača električnih i elektronskih uređaja. Zatražio je da njegovom servisu dostave kataloge rezervnih delova i cenovnike. Vrlo dobro je znao kakve odgovore će da dobije, ali je želeo da to dobije „crno na belo“ – da bi objavio na internet-stranici „revolucija popravljanja“.
Naravno: Epl mu je na primer odgovorio da rezervne delove šalje samo ovlašćenim servisima. Takvo ovlašćenje servise obično košta priličnu sumu novca. Pa čak i to je nedovoljno jer Epl nema potrebe za novim „partnerima“.
„Zloupotreba dominantnog položaja“
Gotovo iste odgovore dobio je i od proizvođača mobilnih telefona Huaveija, ZTE i HTC, od firme „Forverk“ koja proizvodi belu tehniku, ali i od proizvođača aparata za kavu DeLongi. LG mu recimo uopšte i nije odgovorio, a Samsung i bez odgovora već mesecima jednostavno ne šalje rezervne delove nezavisnim servisima.
Sad korejski proizvođač traži da mu se pošalje identifikacioni broj pokvarenog uređaja, pa čak i onda kada je reč o nekoj banalnoj sitnici. To je ozbiljan problem za servisera: ne samo da tako ne može da stvori zalihu delova koji se troše ili lako lome, već se tako i krše nemački propisi o poverljivosti ličnih podataka vlasnika uređaja.
Odbijenice koje je dobio, serviser je, osim za internet-stranicu i sastavljanje svojevrsne „crne liste“, iskoristio i za formalnu tužbu protiv određenih proizvođača zato što ne žele da šalju delove. To su za sada samo Samsung i Epl. On ih je prijavio nemačkom Uredu za zaštitu tržišne utakmice zbog diskriminacije nezavisnih servisa i kršenje člana 19 Zakona protiv ograničenja na tržištu, odnosno za „zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu“.
Dojadilo i potrošačima i ekolozima i serviserima…
Inače, još od 2015. postoji jedna zajednička inicijativa čitavog niza organizacija i udruženja – od onih za zaštitu potrošača i za zaštitu životne sredine, pa do udruženja i komora zanatlija i servisera. Naime, kod popravljanja starog uređaja nije reč samo o tome da se kupac primorava da stalno kupuje nove uređaje, već je reč i o ekologiji (stari uređaji moraju da e bace), ali i o radnim mestima u takvim servisima.
Ta inicijativa traži da se proizvođači, trgovci i uvoznici zvanično obavežu da će garantovati rezervne delove tokom čitavog roka trajanja uređaja, pa i nakon toga. I da bi trebalo na uređaju naglasiti koliki je njegov rok trajanja. A traže i da rezervni delovi imaju razumne cene, a ne da sićušno parče plastike košta astronomski, samo zato što na njemu stoji ime poznatog proizvođača.
U suštini se već decenijama od proizvođača mogu čuti uvek isti argumenti: oni žele da preko ovlašćenih servisa potrošaču obezbede „kvalitet“ i „pouzdanost“ popravke – jedna visokorangirana službenica Epla dodaje je za jedan australijski internet-portalu i: „ljubaznost osoblja“. Teško je proceniti da li ljudi, kada im na primer pukne ekran mobilnog telefona, traže novi ekran ili prijatelja za čitav život – kao što to očigledno zamišlja Liza Džekson iz Epla.
Sve smo to videli i to može da se promeni
Kao argumente proizvođači često još navode i „efikasnost“, „kontrolu kvaliteta“, pa čak i „sigurnost“ – što bi svako trebalo da očekuje na primer od usisavača. Sve to se u suštini moglo čuti još devedesetih godina prošlog veka i to iz automobilske industrije. I tamo je tada krenula „moda“ da se samo ovlašćenim servisima šalju i delovi i nacrti, ali i programi i uređaji bez kojih je nemoguće popravljati bilo kakve elektronske delove. Neki proizvođači su čak počeli da koriste delove za koje su bili potrebni specijalni alati, pojavili su se čak i šrafovi koji nisu mogli da se odvrnu običnim „šrafcigerima“. Istovremeno, tvrdoglavu su odbijali da nezavisnim servisima daju takve alate, pravdajući se „zaštitom intelektualnog vlasništva“.
Još tada su se poveli veoma ozbiljni razgovori sa Uredom za zaštitu tržišne utakmice koji je morao da zapreti astronomskim kaznama, sve dok se takva praksa nije bar donekle obuzdala. Ali proizvođači elektronskih uređaja očigledno još rade šta hoće, nadajmo se: za sada.
Jer i kod elektronskih uređaja nije uvek sve stvar u materijalnoj vrednosti: serviser u Kenigsvinteru nam priča o jednom starijem čoveku koji je doneo svoj prastari računar na popravku. Konopla ga je u najboljoj nameri upozorio da će to da ga košta čak više nego nov računar – 800 evra. „Uradite to, sve ću da platim“, rekao je čovek. Jer taj računar je bio poklon – njegove, sada pokojne supruge.
(izvor: dw.com)
