Otvaranje fabrika u Nišu i okolini, uz dotaciju države od 9.000 evra po jednom zaposlenom radniku, liči na loše izrađen nakit od bižuterije u aktuelnoj (ne)tržišnoj ekonomiji na jugu Srbije.
Princip privlačenja većih kompanija kroz takozvano subvencioniranje, doduše, promovisao je Mlađan Dinkić u vreme kada je bio ministar finansija. Sadašnja vlast je, međutim, do perfekcije usavršila papreno samoreklamiranje kroz puštanje u rad novih fabrika. To tako traje, evo, dvanaest godina. Vlast kompanijama plati da otvore fabriku ili pogon, a onda se čelnici vladajućih garnitura slikaju isključivo promocije radi.
PROČITAJTE JOŠ: VUČIĆ: “NIKAD NISAM REKAO DA SMO LIDERI U REGIONU”
U tome ipak prednjači predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Poput prethodnika, on ovaj sistem opravdava tvrdnjom „da je to jedini način za privlačenje stranih investicija“. Manje je poznato da prilikom otvaranja takvih fabrika kao obavezan dekor služe, bezmalo puškom naterane, „pristalice“ iz javnih preduzeća. Po spiskovima ulaze u autobuse, odvoze ih na lokaciju „novog ekonomskog uspeha“, a na to su prisiljeni zato što nemaju načina da izbegnu maltretiranje na poslu ako odbiju da prisustvuju državnom veselju.
Istovremeno se u istom ovom Nišu, prema podacima Agencije za privredne registre, mesečno zatvori čak po stotinu privatnih preduzeća! Prema tome, katanac je rezervisan za firme čiji su vlasnici državljani Srbije. Država, sve vreme, daje milionske iznose strancima, pa oni za sitne novce dobijaju mladu radnu snagu, kojoj uskraćuju pravo na sindikalno organizovanje. To je recept po kome su vlasti uspele da smanje stopu nezaposlenosti. Sa 30.000 građana koji su bili u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje došli smo do 27.000 nezaposlenih. Ali ne govori se o ceni takvog uspeha, o tome šta je sve to povuklo za sobom.
Domaći poslodavci, ili bolje rečeno sitniji preduzetnici, vlasnici raznoraznih radnji i privatnici u uslužnim delatnostima odavno grcaju pod teretom nebrojenih državnih nameta. Za razliku od njih, vlasnicima „Leonija“, IMI-ja, „Cumtobela“, „Džonson elektrika“ biće dato (subvencionisano) više od 50 miliona evra iz budžeta, koji pune svi građana. Taj podatak je izašao u javnost nedavno, a nije tajna ni da takve fabrike ne ispunjavaju ugovorne obaveze. Može im se zato što ne postoji kontrola koja bi proverila da li strane firme ispunjavaju obaveze koje su preuzele da bi, zauzvrat, bile subvencionirane „po glavi zaposlenog“.
To se i ne pokušava sakriti, što potvrđuje i izjava Zorana Perišića, bivšeg gradonačelnika Niša, „da je jug Srbije dobar poligon za strane kompanije jer imamo jeftinu radnu snagu“. Takav odnos prema građanima u ovom delu zemlje je uvredljiv i ponižavajući, ali zbog toga nikoga ne boli glava.
Radiša Spasić, predsednik Udruženja bivših radnika i radnika po ugovoru iz Niša, kaže za naš list da se u svojoj kancelariji naslušao mnogih ispovesti iz kojih se vidi da strani investitori ignorišu svoje ugovorne obaveze.
PROČITAJTE JOŠ: ŠIRI SE KRUG PODRŠKE SERGEJU TRIFUNOVIĆU, KOLEGE GLUMCI REKLI ŠTA MISLE O ZABRANI
„Svako normalan bi dubokim naklonom pozdravio otvaranje fabrika i novih radnih mesta, ali problem je način na koji se to radi“, dodaje Spasić. „Plata koju radnik dobije na ruke mora da prati potrošačku korpu. Ovako, besmisleno je raditi za 27.000 dinara, ili nešto više, jer se od toga ne može živeti. Samo na grejanje, struju i režijske troškove za stan odlazi oko 11.000 dinara. Od čega onda kupiti hranu, obuću, platiti vrtić za decu? Upravo to je objašnjenje zbog čega u novim fabrikama primaju samo radnike i radnice iz mesta u okolini Niša. Za razliku od samih Nišlija, oni imaju hranu sa sela i znatno jeftinija drva za ogrev, pa sa takvom platom neko i može da bude zaista zadovoljan. Na ovaj način se, zapravo, uspelo u tome da imamo fabrike, ali da izgubimo radničku klasu.“
Više nije tajna sa koje strane vetar duva. O tome je svojevremeno govorio i jedan od odbornika u Skupštini grada Niša, rekavši „da na severu Srbije niko nije lud da radi za tako malu platu, pa se zato na jugu i otvaraju ove fabrike“.
„Ozbiljan problem je to što radnice koje obole dobijaju otkaz, o čemu mediji tu i tamo uzalud javljaju“, ukazuje Spasić. „Krije se da se radnicama zabranjuje da ostanu u drugom stanju, dobiće otkaz. Imao sam i takve žalbe, pa sam zaključio da bi država trebalo da subvencionira rađanje umesto što subvencionira strane investitore. Tako bi se poslodavcima ’isplatilo’ da žene imaju potomstvo, a i natalitet bi nam rastao.“
Niš je verovatno jedini grad na Balkanu u kome malo imućniji privatnici ne žele da se reklamiraju u medijima. Neće da im na vrata zakuca poreska inspekcija, koja nastoji da kroz izmišljene greške i kazne iskamči koji dinar za preglomazni državni aparat.
Brojni niški privatnici zaključuju da je privreda potpuno stala. Među njima je poznatiji niški izdavač B. J., koji rešenje vidi u smanjenju poreza na dohodak zaposlenih.
„Za smanjenje stope nezaposlenosti ključan je upravo porez na dohodak“, objašnjava B. J. „Sada, da bih zaposlio jednog radnika za štamparskom mašinom i da bih mu dao poštenu platu od 40.000 dinara, moja firma mora da izdvoji za poreze i doprinose oko 18.000 dinara. To je preskupo za svakog privatnika koji je u ovoj delatnosti, jer koliko bi mi toga trebalo da štampamo svakog meseca da bismo zaradili i platili stalno zaposlene radnike?! Zato moramo da plaćamo dnevnice od 1.500 dinara ili da angažujemo radnike nekog servisa, gde je porez samo 6.000 dinara.“
Ovakav način otvaranja fabrika u Nišu i na jugu zemlje svakako može da odgovara onima koji imaju zaleđe, pa im je i dvestotinak evra puna kapa za koliko-toliko normalan život. Onima koji žive u gradu Nišu, zbog zatvorenog sistema, ostaje da se slikaju, kolokvijalno rečeno. Baš zato, sve dok ne budu postavljene zdrave osnove za ekonomski rast, narod u Srbiji će skupljati novac i finansirati izrabljivanje u stranim fabrikama „na siromašnom jugu“. Naravno, i neizostavni marketing režima.
PROČITAJTE JOŠ: PISMO PENZIONERKE VUČIĆU: “VI NAS SISTEMATIČNO UNIŠTAVATE”!
(izvor: beogradski-glas.rs / Marko Smiljković)
