Znate onaj vic kada Mujo dođe po svog sina u školu i traži ga od učionice do učionice? Pa, odlični đaci, nema mu sina, vrlo dobri, dobri, i tako dalje i na kraju naiđe na vrata na kojima piše „Mujin sin“? E, tako vam je nekako i kada bi u panteonu kultnih heroja pokušali da nađete prigodno mesto za Žarka Paspalja. Jer Žarko Paspalj je realno kategorija za sebe, takav se rodio, takva mu je igračka karijera bila i takav je i sad. I zato ga svi mi, na kraju krajeva, ovoliko i volimo.
Ne moramo preterano analizirati zašto je popularni Palja još od samih početaka prirastao svima za srce. Unutar strogo rigidnih granica jugoslovenske košarke, te manufakture velikih igrača i mnogih odličja u kojoj su treneri „tražili samo jedno, a to su dve stvari, rad red i disciplina“, Žarko je bio neortodoksni miks hedonizma i divljeg, neobuzdanog prirodnog talenta koji se vrlo brzo ispoljio i doveo ga do zvezdanih visina.
Paspalj je na veliku scenu stupio na samom startu onoga što ćemo kasnije nazvati zlatnom erom jugoslovenske košarke. Igrajući za podgoričku Budućnost, na čiji je prag seniorske selekcije stigao kao perspektivni šesnaestogodišnjak, Žarko se brzo profilisao kao gotovo vanvremenski talenat. Retki su tada bili igrači njegovog profila – visoki krilni napadači koji su neumoljivo goreli mrežice protivnika, a usput stizali i da „peglaju“ u odbrani. Njegov levoruki izbačaj bio je toliko „neškolski“ da su verovatno treneri čupali kosu gledajući ga kako se služi istim, ali da je bio efikasan, tu zbora nije bilo. Sa svojih 207 santimetara visine i agilnošću prosečnog beka, mnogima je zadavao neizlečive glavobolje.
Sa dvadeset godina, stigao je u KK Partizan zajedno sa Vladom Divcem, i momentalno bio član četvrte po redu šampionske generacije crveno-belih. Taj tim Partizana, koji je igrao domaće mečeve u Hali Sportova na Novom Beogradu, postao je blagovremeno popularan kao rok zvezde tog vremena – Paspalj, Divac, Đorđević i Grbović učinili su da se mnogo prestoničke dečurlije zaljubi kako u košarku, tako i u crno-bele boje, i njihove partije poslužile su kao osnov za košarkašku dominaciju ovog kluba koja je usledila kasnije.
U to vreme, Žarko postaje i redovan reprezentativac – sa seniorima SFRJ osvojio je zlato kao domaćin na EP 1989., a zatim je otišao u NBA. Kada se godinu dana kasnije vratio u Partizan – brži, jači i iskusniji – momentalno je odigrao sezonu za nezaborav, i trasirao sebi put ka velikom transferu u grčki Olimpijakos.
I tu njegova legenda, zapravo, zaista i počinje. Jer do tog leta 1991., Žarko Paspalj bio je vanserijski igrač vrhunske klase. Ali u Pireju, Palja je postao Bog sa Olimpa lično.
U Olimpijakosu, Žarko je zatekao ekipu koja je prošle sezone završila na osmom mestu i poslednju nacionalnu titulu videla krajem sedamdesetih. Navijači su ga ispravno prepoznali kao spasioca i dočekali ga u velikom broju na atinskom aerodromu. On je odmah počeo da im se odužuje. U svojoj prvoj zvaničnoj partiji u crveno-belom dresu, Paspalj je tada neprikosnovenom Arisu ubacio trideset i osam poena – od ukupno 67 svoje ekipe – i doveo svoj tim do pobede.
U svom prvom atinskom derbiju, koji se odigrao par kola kasnije, Palja je svojeručno spalio Panatinaikos sa 39 poena – ravno polovinu od 78 koliko su Pirejci postigli! Još jednom lokalnom rivalu, AEK-u, uterao je 43 komada. Njegov prosek na kraju sezone iznosio je 33.7 poena po utakmici – Olimpijakosu je titula izmakla u poslednjem kolu protiv PAOK-a, uprkos Paljinih 35 poena.
Naredne sezone, gazda kluba Sokrates Kokalis odrešio je kesu i doveo nekoliko kvalitetnih pojačanja – američki internacionalac Volter Beri i Hrvat Franko Nakić, kao i mlađani Dragan Tarlać, Milan Tomić i povratnik sa zajma Jorgos Sigalas osnažili su rotaciju trenera Janisa Joanidisa. Prva violina bio je još uvek Paspalj – prosek mu je sada pao na „prihvatljivih“ 25 poena po meču, ali je zato trofej nacionalnog prvaka konačno stigao u klupske vitrine.
Sezona 1993-1994 pamti se kao jedna od najuspešnijih u dotadašnjoj istoriji kluba. Iz Arisa je stigao supertalentovani Amerikanac Roj Tarpli, i „Trilos“ je stigao sve do finala Evrolige, gde im se na putu isprečio Huventud Željka Obradovića. Paspalj je sa sedam promašenih bacanja bio tragičar finala, a bila je to samo kulminacija njegovog neshvatljivog šuterskog pada koji je počeo baš negde sredinom te sezone. Ipak, u njemu je bilo dovoljno snage da završnicu prvenstva odigra na nivou – u svojoj poslednjoj partiji u crveno-belom, ubacio je PAOK-u trideset poena i overio drugu uzastopnu titulu za pirejski klub.
A onda – šok. Nakon svađe sa upravom Olimpijakosa, Palja je učinio „ono što se ne radi“ i potpisao za Panatinaikos, postavši tako jedan od prvih velikih „potpisa“ u novom projektu braće Janakopulos. Ipak, ta sezona završila se razočaravajuće po navijače „trifilare“. Iako je sastav bio krcat zvezdama – estonski internacionalci Tit Sok i Ajvar Kuzma, Stojko Vranković, te veterani iz slavne ere Arisa Nikos Galis i Panajotis Janakis – omrznuti gradski rival bio je bolji i u prvenstvu, i u Evroligi. Paspalj je završio sezonu sa respektabilnih 19 poena, ali to skoro niko i ne pamti. Ono što se pamti je pesma Olimpijakosovih navijača, koji su svom dojučerašnjem heroju sa tribina poručili da „nikad nećeš uzeti titulu Paspalje“. Osveta je stigla gotovo momentalno.
Te 1995. FIBA je vratila Jugoslaviju u svetske košarkaške tokove, a „plavi“ su se brže-bolje kvalifikovali za evropsko prvenstvo u Grčkoj. Šta se desilo te godini u Atini svima vam je dobro poznato – naši su odigrali turnir za pamćenje, od prve do poslednje utakmice.
U selekciji koja je bila toliko „napakovana“ superherojima na svakoj poziciji (Divac, Danilović, Đorđević, Savić…), čast da ponese kapitensku traku pripala je upravo Paspalju. Nakon dramatičnog finala, u kojoj je Đorđević trojkama spržio Litvaniju, naši reprezentativci zapevali su svom kapitenu jednu malo drugačiju pesmu – „sad si uz’o trofej Paspalje, Paspalje…“.
Nakon gorke pilule u Panatinakosu, Paspalj rešava da ostane u Atini i prelazi u Panionis, tada pod vođstvom starog znanca iz reprezentacije Dude Ivkovića. U Nea Smirni on ostvaruje odličnu sezonu, sa dobrim brojkama i pre svega poboljšanim procentima šuta – na leto 1996., osvaja srebrnu medalju u Atlanti sa Jugoslavijom. U svojoj poslednjoj partiji u plavom dresu, Žarko je kao u transu Amerikancima sručio šesnaest poena za poluvreme – momentalno je dobio poziv od Atlanta Hoksa, ali se odlučuje da karijeru ipak nastavi u Parizu. Ta ekipa, u kojoj su uz Palju igrali i Amerikanci Džej Ar Rid, Sidejl Tret, te francuski reprezentativci Stefan Risaše, Rišar Dakuri, Loran Skijara, prekaljeni Jure Zdovc i drugi, po poslednji je put donela nacionalnu titulu u „grad svetlosti“.
Žarkova „labudova pesma“ odigrala se gde drugde nego u Grčkoj. Na leto 1997. potpisao je za Aris, i uspeo da sa komplet osakaćenom ekipom, koja je u sred sezone bankrotirala, nekako osvoji grčki kup. Zbog povrede nije igrao drugu polovinu sezone, ali je eto uspeo da se upiše i u Arisovu knjigu slavnih. Štaviše, neki bi rekli da je taj trijumf, koji je došao kompletno mimo ikakvih očekivanja, možda i jedan od najvećih u njegovoj klupskoj karijeri.
Karijeru je i zvanično završio nakon kratke epizode u bolonjskom Kinderu, gde ga je zdravlje sprečilo da se ozbiljnije nametne za minute. Ostao je u svetu sporta, radeći raznorazne administrativne funkcije, bilo u košarci ili pri olimpijskom komitetu. Ali ostao je, pre svega, velika legenda i rado viđen lik, koji je mnogim ljudima direktna asocijacija na neke jako lepe trenutke. Takođe je verovatno i jedini čovek koji može da neometano prošeta Atinom i ne rizikuje život u slučaju da naleti na neku razularenu navijačku bandu bez obzira na njene boje. Koliko je Paspalj voljen u Grčkoj, dovoljno vam ilustruje činjenica da je pre dve godine proglašen za najboljeg stranca u celokupnoj istoriji grčke košarke – dakle, samo da vas podsetim, ispred Dejana Bodiroge, Dominika Vilkinsa, Željka Rebrače, Dragana Tarlaća, Dejvida Riversa, Roja Tarplija, Voltera Berija i mnogih drugih.
DODATNO GRADIVO:
Stvarno je previše Paspaljevih mega-partija na tjubu, ali ako moram da izaberem jednu, neka to bude ova – sećanje na noć kada je cela država izdreždala do jutra, i kada je Amerika po drugi put videla Žarka, koji u suton karijere pokazuje kako se na njega još uvek može računati kada je najteže.
(izvor: vice.com)
