Niko nas danas ne može ubediti da je Narodna skupština ta koja samostalno odlučuje koji će zakoni biti doneti, a koji ne, koji će amandmani biti usvojeni, a koji ne – kako bi po Ustavu trebalo da funkcioniše ta stvar sa parlamentom. Nesretni i groteskni incident u kojem su poslanici većine na zvonce oglašeno u pogrešnom trenutku listom glasali za amandman opozicione partije, pokazuje da tu stvari nisu baš onakve kako u Ustavu piše.
Treba biti iskren pa reći da i u Evropskom parlamentu tokom glasanja tamošnji šefovi poslaničkih grupa dizanjem ili spuštanjem palca sugerišu svojim poslanicima kako treba glasati u datom trenutku. Ipak, iza tog dizanja i spuštanja palca stoje sati i sati pregovora kako unutar partija i nacionalnih delegacija, tako i među različitiom partijama, te razni drugi oblici uključivanja javnosti i interesnih grupa u proces donošenja odluka. Dakle, sve ono o čemu mi u Srbiji možemo samo da sanjamo, već samom činjenicom da ovde signal ne daju šefovi poslaničkih grupa, već da se za tu potrebu uzurpira predsedničko zvonce koje, teoretski, pripada svima i vlasti i opoziciji.
I kao što su (vanparlamentarni) centri moći oteli parlamentarno, tj. državno, zvonce od građana i njihovih predstavnika, i stavili zvonce u ulogu stranačkog tela, oteta je i cela Republika i stavljena u ulogu stranačke sluškinje.
Republika je u toj ulozi prestala da pripada svima, već samo onom delu građana koji se nalaze okupljeni u Partiji. Ovo istini za volju nije novina u Srbiji. Pripadala je Republika Partiji i pod Demokratama i pod Socijalistima i pre pod Komunistima… Tek, demokratama i naprednjacima se mora priznati da su ovaj sistem usavršili do te mere da se danas život van stranke nalazi samo u tragovima i postaje gotovo izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Život počinje u Partiji
Onog trenutka kada uđete u Partiju, zvala se ona socijalistička, demokratska ili napredna, vi prolazite kroz svojevrsno Alisino ogledalo i ulazite u zemlju čuda u kojoj možete mnogo, mnogo više nego kad ste bili samo građanin. Možete da radite – jer Partija daje posao, možete da se lečite, jer Partija drži bolnicu, možete i da lažete i kradete, jer je Partija vlasnik sudije i tužioca, možete da školujete dete, jer je Partija vlast u školi, možete da lažirate diplomu, jer je Partija vlasnik univerziteta… Postajete polubožanstvo koje može sve ono što građanin van Partije ne može.
Van Partije ili još gore u pogrešnoj partiji vi ne samo da ste prinuđeni da čekate npr. na red kod doktora (bez obzira da li će te umreti ili ne), vi ne možete doći ni do posla, ni nahraniti decu, neće biti pravde za vas na sudu, itd, a moguće je da ćete biti izloženi i pritiscima i šikanirani, često i biti fizički ugroženi.
Da li je narod glup?
Kako Partija na vlasti (koja god u datom trenutku tu bila) nema opoziciju – stranku ili stranke koje žele da uvedu drugačiji princip organizacije društva, npr. vladavinu prava, nezavisnost sudstva, slobodu medija ili profesionalne službe bezbednosti – već ima samo konkurenciju – stranku ili stranke koji žele da one određuju ko će da radi, ko će da dobija lečenje i pravdu, te hraniti decu, to građani nemaju mnogo izbora nego da svoju lojalnost prebacuju sa stranke na stranku. Da postoji opozicija možda to ne bi bilo tako – o čemu nam svedoči i ‘96/97. kada ovakav konformizam nije bio čest kao danas i kada se i fizički trpelo za „alternativu“.
Pojedini pripadnici „intelektualne elite“ (ma šta god to danas značilo) i oni koji o sebi razmišljaju kroz prizmu „boljeg od drugih“ i „iznad ostalih“ skloni su da narodu pripisuju glupost i naivnost, jer pušta da bude manipulisan ili čak prevaren za potrebe ostvarivanja interesa jednog uskog kuga ljudi na vrhu Partije koji koriste njihovu naivnost da bi se basnoslovno obogatili.
Dr Ninković iz Ministarstva unutrašnjih dela
Međutim, pre će biti da taj narod, vođen pre svega instinktom za samoodržanjem, veoma racionalno dela i vrlo tačno identifikuje pravila igre, te se ponaša sasvim u skladu sa njima. Kao Nušićev gospodin Ninković iz Ministarstva unutrašnjih dela, narod ume da prepozna vlast i da joj se preporuči – ne zato što je naročito sklon slugeranstvju – da smo slugeranjskog mentaliteta ne bismo imali čak dva pokreta otpora 1941. godine – već upravo zato što ume da proceni situaciju i ponaša se shodno pravilima posebno onda kada hoće da jede, radi, bude lečen ili školovan i naročito onda kada postoji samo jedan način da to uradi – kroz Partiju.
Građanin je, dakle, ninkovićevski „veran“ i zaljubljen u Partiju, dok Partija može da mu obezbedi posao, lečenje ili pravdu. Kad Partija zglajzne, zglajzne i građaninova privrženost koja se samo prebaci na novu adresu. I to radi celo društvo – počevši od onog koji bi samo da bude portir u opštini pa završno sa onim tajkunom koji bi i dalje da nastavi da zgrće milione. Promenom se kod nas ne menja naopaki sistem, već samo veličina procenta i adresa na koju se koverat šalje.
Gde je nada?
Da ima alterantive i nade da bi stvari mogle biti drugačije, kao 1941. ili recimo 1996/97. – kada su građani verovali da je opozicija, dakle, ne konkurencija, već opozicija sistemu i da šansa za drugačiji sistem postoji – građani bi se kao i tada, takođe, racionalno ponašali i bili spremni da svoja leđa podmeću pod policijske pendreke u odbrani, na primer, Radija Indeks ili Radija B92. Računica je tada bila jednostavna i racionalna – mene tuku danas, ali sutra ja i deca živimo bolje.
Kako je opozicija posle 5. oktobra prokockala i poverenje i šansu da Srbija postane demokratsko društvo i umesto demokratizacije odlučila da se lično obogati i namakne sebi i svojima kakvo milionče ili dva, te kako je već iza 12. marta 2003. godine opozicija odlučila da postane konkurencija, tako su i građani prestali da nude svoja leđa i počeli da se ponašaju racionalno u novim uslovima koje im je nova Partija postavila.
Oni koji nisu mogli da pređu preko nekih stvari, kao što su ulagivanje gorima i korupcija, našta se Srbija posle 2003. godine svela – počeli su da odlaze ne više u Kolarčevu pred kordon, već u Kopenhagen i Štutgart. Tamo im je teško danas, kao i njihovim sunarodnicima ispred korodona, ali je izvesno da će sutra i oni i njihova deca živeti život dostojan čoveka u XXI veku, nešto što Partija u njihovoj zemlji nije u stanju da im omogući.
Kolateralna šteta
U situaciji u kakvoj je Srbija danas, tražiti od građana da se brinu za apstrakne koncepte poput slobode medija, demokratije ili vladavine prava, ma koliko bilo u suštini plemenito i ma koliko uzimalo u obzir njihove najbolje interese, zapravo je potpuno jalovo i teško će dati rezultata.
Građanina u Srbiji slobodni mediji, demokratija ili vladavina prava ne interesuju, jer oni ne igraju nikakvu ulogu u realizaciji njegove želje da radi, bude lečen ili ostvari pravdu. Što je verovatno jedan od glavnih razloga što se slobodni i nezavisni mediji, sudstvo i civilni sektor u Srbiji uništavaju bez većeg otpora javnosti.
Slobodni mediji, nezavisne sudije i aktivisti za građansko društvo postali su ne samo anahroni i beskorisni, već i štetni po većinu građana čije interese zapravo zastupaju, neki od njih i vrlo iskreno.
Ta većina građana vrlo lepo prepoznaje štetnost slobodnih medija, ne po režim (koji ih se ne tiče i koji preziru) već, naizgled paradoksalno, po njih same. Jer, šta na primer ako građanin konačno, posle godina muka, zaposli svoje dete preko Partije, a dođe nekakav „Insajder“ i sve to raskrinka ili ako baš tom građaninu zapadne nekakav Poslednji Pošteni Sudija u Srbiji pa stavi nekog drugog na posao, a ne njegovo dete? Gde je onda građanin?
U opštekorumpiranom sistemu, kakva je Srbija, vrlina je postala anomalija i nenormalnost koje se što pre treba rešiti.
Kako od građana napraviti saučesnike?
Ovu našu situaciju komplikuje i činjenica da se još režim Slobodana Miloševića dosetio da ne možeš dugo vladati narodom koji ima bogata očekivanja od života i pritom ga plaćati 10 maraka. Od tog doba traje sistematsko zatiranje obrazovanja, koje, uz malu stanku za vreme ministrovanja Gaše Kneževića, traje nesmanjenom žestinom do dan danas.
Taj proces paralelno prati jedan drugi, podjednako poguban proces onemogućavanja razvoja malih i srednjih preduzeća, čime se Partija zapravo štiti od pojave opozicije tj. ekonomski nezavisne srednje klase – koja je trgovinom i ovakvim preduzećima već jednom u istoriji stekla dovoljno moći da razvlasti oligarhiju sličnu našoj, u društvenom procesu poznatom i kao Francuska revolucija (da navedemo samo jedan primer).
Kako se opet ne bi dogodilo da vlast ode sa Dvora u narodni parlament, ovakvim se preduzećima, tj. pojavi ekonomski nezavisne srednje klase, po svaku cenu staje na rep. Ovo bi moglo objasniti zašto u Srbiji i dan danas mala i srednja preduzeća ne prave više od trećine BDP i ako čine 99% privrede. Onaj jedan posto koji pravi dve trećine BDP čine preduzeća posredno (činjenicom da su javna ili državna) ili neposredno (subvencijom npr.) vezana i zavisna od Partije.
Građani su veštom „varkom tijela“ i manipulacijama pretvoreni u nevoljne saradnike vlasti – koji danas podjednako ne podnose NVO i medije kao i sam Dvor.
Pritom, i ti mediji sve češće odbijaju da se bave stvarnim problemima građana i pristaju da budu tek arena za obračune vlasti i njene konkurencije ili arena za unutrašnje obračune „opozicionih“ lidera – koji zaista apsolutno nikog ne zanimaju, samom činjenicom da nemaju implikacije na živote građana.
300 evra
Za to vreme Partije su napravile sistem u Srbiji u kojem je 300 evra puno para za građanina, koji je opet spreman na dosta toga da 300 evra zaradi (pogledajte samo rijaliti programe i bedastoće koje ti ljudi rade za otprilike toliko novca mesečne naknade – ili one nevoljnike koje autobusima šalju sa jednog na drugi kraj zemlje da tapšu po mitinzima). Same Partije su paralelno izgradile i korupcioni sistem u kojem one mogu zaraditi dovoljno puta po 300 evra da kontrolišu što veći broj građana koji postaju demokratski paravan na povremenim izborima koji se organizuju ne da se proveri volja građana nego da se elite međusobno preslože.
Za to vreme, konkurencija (kolokvijalno „opozicija“) ne nudi ništa drugo do da sad malo ona bude ta koja upravlja životom i smrti građana. U toj borbi, što kolateralno, što svojevoljno stradaju mediji, vladavina prava i demokratija (A u tim uslovima, ko može kriviti Evropsku uniju što je odustala od uvođenja demokratije i danas od naših vođa traži tek stabilnost?)
I u tome nema ničeg glupog, neracionalnog ili haotičnog. Sve je naprotiv vrlo dosledno, vrlo konsekventno i vrlo, vrlo racionalno.
Dokle tako?
Sve će ovo trajati dok se ne formuliše opozicija sistemu vrednosti, tj. dok se ne ponudi nova paradigma, tj. nikad. Jer će u međuvremenu izumreti i mediji i civilni sektor. A sa njima i pritisak da se stvari menjaju i nove paradigme nude. Političke opcije će biti dve – emigracija ili pristajanje.
Na kraju krajeva ko bi pa i ponudio novu paradigmu i što je još bitnije ko bi to sproveo i rizikovao da ga stara paradigma strelja kao što je stara paradigma streljala Đinđića? Trenutni politički lideri? Ko?
No, vera u čudo je u osnovi većine organizovanih religija koje se poštuju kod nas, pa nije loše osloniti se na nju i ovde. Jer, o koncu, šta nam pa drugo i preostaje.
(izvor: istinomer.rs, Tibor Jona)
