Pre 10 godina Srbiju je zadesila jedna ogromna tragedija – nastala je Srpska Napredna Stranka, nešto što je prvobitno trebalo da propalu politiku radikala preokrene u nešto pozitivno, a u stvari mutant je sa cele političke scene pokupio ono najgore, preuzeo vlast i dokusurio ionako decenijski uništavanu i razaranu državu.
Puno toga je obeležilo prethodnu deceniju i bukvalno bi nam trebala sabrana dela da se podsetimo svega, te smo ovako izdvojili 10 onako najupečatljivijih stvari po kojem ćemo pamtiti dosadašnji učinak ovog zla. Pa, da krenemo redom.
1. Zaokret
“100 za jednog”, “Bulevar Ratka Mladića”, “Šešelj srpski heroj”, “Nikada u Evropsku Uniju” je preko noći nestalo i zaboravljeno, floskule su se promenile, ideologija zaboravila, nema tog patriotizma i nema tog obraza koji može da zameni miris nekoliko miliona novčanica strane valute. U vreme kada je SNS nastajala u Srbiji je uhapšen Radovan Karadžić, od mitinga podrške nekadašnjem predsedniku Republike Srpske do izjave da bi i sam uhapsio Ratka Mladića i nastavio EU integracije, transformisao se Tomislav Nikolić. Vučićev nastup ipak bio je malo drugačiji, kako to ozbiljnoj kraljici drame dolikuje, on je navodno napustio politiku, uzeo vreme da razmisli o svemu, a u stvari samo je podizao cenu, cenu koju su domaći tajkuni platili a on se sa “blago revidiranim” stavovima vratio tamo gde je ceo život i proveo – na grbaču naroda. Sve je bilo spremno, radikali su umiveni i strana i domaća podrška je tu, igre su mogle da počnu.
2. Koalicije
Legenda kaže da je postojao čovek koji je u Narodnoj Skupštini mahao zatvorskim odelom Mlađana Dinkića i koji se javno zaklinjao da će prva stvar onoga trenutka kad dođe na vlast biti hapšenje nekadašnjeg lidera G17+ i Ujedinjenih Regiona Srbije. Legenda kaže i da se taj čovek zvao Aleksandar Vučić, ali to je po svemu sudeći bio neki drugi Vučić, jer ne kaže se takođe za džabe, što se desi u SRS, ostaje u SRS. Vučić je takođe nakon koalicije SPS – DS pričao sve najgore o Ivici Dačiću i takođe nebrojeno puta podvlačio da nikakva saradnja sa najvećim pevačem među političarima nije moguća. 2012. nakon parlamentarnih izbora sve to je zaboravljeno, a novu Vladu činili su upravo SNS – SPS – URS i stranke manjina. Ivica Dačić je i dalje ministar, Dinkić i dalje učestvuje u navodnim pregovorima sa navodnim arapima, a njegova žena u ministarstvu poljoprivrede.
Nisu Dinkić i Dačić jedini, celokupan SNS je skup najvećeg šljama među političarima, tu su i nekadašnji pripadnici DOS-a, tu je Beba Popović, tu je Siniša Mali, Goran Vesić, Zorana Mihajlović i mnogi drugi. Te upravo svaka ona “bivša vlast” koju Aleksandar Vučić toliko spominje jeste ova današnja, od početka višestranačja u Srbiji pa do danas, sav mogući talog je u SNS ili u koaliciji sa SNS. I to ne samo u ovoj užoj Srbiji, Vučićevi poslanici su i na Kosmetu u još goroj koaliciji sa Ramušom Haradinajom, jer obraz, moral i čast ne idu u istu rečenicu sa Srpskom Naprednom Strankom.
3. Mrak
Koji mrak, ovo je demokratska zemlja, nema valjda mraka? Demokratski mrak. Sećate se te čuvene fraze iz Crnog bombardera? E pa nema više ni demokratskog mraka, ima naprednog i crnji je nego što smo ikada zamišljali. Mediji u Srbiji praktično da i ne postoje, postoji samo propaganda. Na televizijama sa nacionalnoj frekvencijom ne može se čuti drugačije mišljenje, tabloidi su sam izvor kuge, kolere i svih 10 smrtnih grehova, a onaj ko misli drugačije je najveći neprijatelj našeg naroda i narodnosti.
Postoji kult ličnosti, postoji jedan čovek koji je sve i koji je država, stvara se takva atmosfera da ako napadaš njega, napadaš celu naciju, bez njega ne bi bilo ni nas ni države a ni bilo kakvog oblika života na zemlji. Napredovanje u stranci, a samim tim i napredovanje na državnim funkcijama meri se količinom ljubavi prema vođi, vođa je bezgrešan i njegove izjave su dogme – mišljenje koje ne dopušta da se u njega sumnja i ne ostavlja mogućnost da bude opovrgnuto.
4. Žrtve
E ovo je jedan od najtežih delova teksta, kako najbolje definisati žrtve? Žrtve smo svakako svi mi koji živimo u ovakvoj državi, ali nažalost postoje i oni koji su platili glavom i za čiju smrt su direktno krivi današnji akteri vlasti.
- Oliver Ivanović, čovek koji je do bolesne mere satanizovan u medijima neposredno pre ubistva, koje ni dan danas nije razjašnjeno
- Milorad Nikolić koji je preminuo u zatvoru, uhapšen samo zato što je navodno pretio Vučiću
- Slobodan Tanasković – čuvar koji je preminuo na VMA nakon onog malog noćnog rušenja, a čije direktne razloge smrti doktori nisu hteli da saopšte
- Omer Mehić i još 5 osoba u slučaju “helikopter”
Izuzev njih još je duži spisak žrtava koje nisu glavom platili neposlušnost, a prema kojima se SNS obračunava na razne druge načine, hapšenjem, otkazima, pretnjama i satanizovanjem. Ili si sa nama ili si protiv nas, u ovom slučaju i više nego bukvalno.
5. Ekonomija
Neretko se u izjavama funkcionera SNS-a, a svakako najviše od strane samog gazde, čujemo fraze kako je ekonomija nikad bolja, treća rastuća u Evropi, sprečili smo bankrotstvo a kasa je puna.
Realno za ovih 6 godina vlasti, povećali su javni dug za 12 milijardi evra. Samim tim taj čuveni bankrot je bliži nego ikad, jer ne možeš poboljšavati ekonomiju a vrtoglavo povećavati spoljni dug.
Rast BDP-a nam je jedan od najmanjih u Evropi, izuzev Makedonije i sve ostale države u regionu su ispred nas.
Budžet je prazan, jer kako drugačije objasniti smanjene plate i penzije, pritom najmanje plate u okruženju, nikakva podrška za trudnice (naknada od nekoliko stotina dinara), lečenje bolesne dece preko SMS poruka i ostale čarolije takozvanog zlatnog doba. Jaz između bogatih i siromašnih je sve veći, životni standard opada iz dana u dan, a ekonomija nam se svodi na to da ili ćemo bespogovorno slušati šta gospoda iz MMF narede, ili nesumnjivo proglašavamo bankrot. Domaće proizvodnje nema, svako ko pokuša samostalan biznis biva osakaćen ogromnim nametima, a subvencije postoje samo za strane investitore, koji se ovde ponašaju gore od bilo kog okupatora. Jednom rečju – tragedija.
6. Kosovo i Metohija
“Tako mi današnjeg dana i manastira Gračanica gde sam se danas pričestio kad pobedim na izborima za predsednika poništiću sve Borkove sporazume.”
Ovako su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić pričali dok su bili u opoziciji i to ne u radikalnoj nego onoj daleko umerenijoj, naprednoj.
Realnost je da je potpisan Briselski sporazum – ukinute su sve srpske institucije na severu, postavljene su čvrste granice, Kosovo je dobilo pozivni broj. Realnost je da Vučićeva lista učestvuje u Vladi Kosova sa strankom Ramuša Haradinaja, da su pregovori pri kraju i da se javno zalažu za stolicu Kosova u Ujedinjenim Nacijama. I ne samo to, po prvi put ikada u istoriji Srbije otvorilo se i pitanje Preševa, Bujanovca i Medveđe, razgraničenje u nekom obliku zagovara da ove opštine pripadnu kosovskim, u zamenu za ono što je na severu. Kako će se pregovori završiti, ne želimo ni da pomišljamo.
7. Spoljna politika
Da li postoji iko ko može da definiše današnju spoljnu politiku Srbije? Ko nam je prijatelj, ko nije, ko nam želi dobro, a ko ne, sa kim sarađujemo a ko propagira i finansira razbijanje države? Trojica najvećih organizatora bombardovanja 1999. godine, Toni Bler, Gerhard Šreder i Bil Klinton su saradnici Aleksandra Vučića. Bleru smo plaćali za savetovanje, danas za lobiranje za “razgraničenje”, Šreder je doveden pred punu arenu (na godišnjicu bombardovanja), a Klintonovoj fondaciji donirali smo 2 miliona dolara pred američke izbore.
Sa zemljama u regionu zvanično imamo dobre odnose, iako se u režimskim medijima satanizuju, više puta nedeljno započinjemo rat protiv Bakira, Rame, Tačija, Milo je gori nego NDH, a Hrvati… pa sa njima smo već imali takozvani carinski rat.
Soroš ruši vlast a njegov sin se 3 puta srdačno sastaje sa Vučićem, NATO nam je iskonski neprijatelj koji održava vojne vežbe u Srbiji, Rusi su nam braća kojima nismo dali diplomatski status humanitarnog centra u Nišu, a američki ambasador bi bio izbačen iz Vlade dok istoj daje naređenja šta i kako da radi. Lesoto, Sao Tome i Principe, Gvineja Bisao i Burundi su krajnji domet spoljne politike, oni su navodno povukli priznanje Kosova, dok mi u svetu lobiramo za priznanje – takozvano razgraničenje. Iznutra šuplje, a okolo nema ništa – najbolji prikaz srpske spoljne politike pod vlašću Aleksandra Vučića.
8. Kriminal
E ako po nečemu možemo da se pohvalimo, to je da smo po kriminalu apsolutno lider regiona. Aleksandar Vučić je sinomim za kriminal, lično bogatstvo doseže i do milijardu evra, najbliži saradnici takođe, imamo slučaj da je njegov sin javno u Rusiji navijao sa osuđenim licima, da otac ministra Stefanovića učestvuje u švercu oružja, da ministar odbrane javno izjavi da mu je ženina tetka iz Kanade pozajmila 200.000 evra. Ministar finansija ima 45 računa i 24 stana, ministar Popović bogatstvo od 100 miliona evra, a ministar zdravlja slike sa Dušanom Spasojevićem i nadimak “Dr. Smrt”.
Broj ubistava je nikada veći, leteći automobili realnost (skoro svaki dan neki odleti u vazduh), tajkuni bliski SNS-u su zaštićeni od svega, Mitrović na slobodi, Karić na slobodi, Peconi na slobodi, Mišković na slobodi. Državni tužilac ne služi ničemu, sudstvo je sprdačina, a mudrom politikom Aleksandra Vučića, Srbija je stavljena na FATFA crnu listu država koje učestvuju u pranju novca i finansiranju terorizma – zbog kog nas je i Google nedavno stavio na svoju crnu listu.
9. Polusvet
Možda malo vulgaran i neprimeren izraz za ovu kategoriju, ali kako drugačije opisati? Biseri koje funkcioneri SNS-a izjavljuju više nas ni ne iznenađuju, postali su deo apsolutne realosti. Šef poslaničke grupe koji ne ume da izgovori “vazduhoplov”, poslanici koji glasaju na zvonce, direktorka muzeja koja ne zna ni šta je Kosovski Boj, a šta kustos(t), ministar rada koji čestita 8. mart neopisivo vređajući žene, i predsednik koji izjavljuje da na svakih 10 sekundi pogine perač prozora u Americi i da su višespratnice urzok slabog nataliteta.
U lokalnoj upravi je daleko crnje, lokalni šerifi sa ponosom svoje mesto nazivaju Severna Koreja, žele da državi poklone “Aerodrum”, srećni su zbog odliva mozgova iz Čačka, samo je nešto što je nažalost ostalo svima urođeno u pamćenje. Kupovina diploma kao nacionalni sport, plagiranje doktorata kao nešto sasvim normalno i velika borba protiv zaista školovanih i pametnih ljudi.
Na kraju krajeva, neka neko nabroji 10 ljudi iz SNS-a koji su na funkciji a koji zaista zaslužuju poštovanje, videćete da nije moguće.
10. Ubijena nada
Za kraj, verovatno i najgore od svega. Koliko god se gore nabrojano činilo katastrofalnim, prava katastrofa tek sledi. Nije toliki problem sve ono navedeno, 10 godina je prošlo, ne možemo ih vratiti, ali šta sa budućnosti? Naš najveći problem nije što je ovako loše, već što ne postoji nada da će biti bolje. A da se ne lažemo, danas u Srbiji ne postoji.
Broj onih koji iz Srbije beže je sve veći i veći, mladi i školovani ljudi uglavnom imaju jedan cilj – uzeti diplomu i pobeći što dalje, a oni koji ostanu ne žele da se bune zbog bilo čega – “ćuti može biti i gore”.
Danas ova stranka broji 700.000 članova što je izuzetno jeziva brojka jer je ona pokazatelj da niko u Srbiji ne veruje u istinske promene. Članstvo u stranci je jedini uslov za posao, za uspeh, ma uopšte i za život. Satanizacija svakog opozicionara dovodi do toga da se broj apstinenata povećava, dok broj “kapilarnih glasova” ne sme da opada. Svi su isti i ne vredi se boriti kao nacionalni slogani srpskog naroda. Protesti protiv cene goriva su najbolji pokazatelj – bunili smo se kada je dizel bio 160 dinara, naseli na propagandu da to organizuju CIA, Soroš i reptili, danas kada je isti 170, niko se ne buni. Srećni smo što (još uvek) nije 200. I to je upravo najveća tragedija, dosadašnje zločine SNS-a smo (većina nas) preživeli, ali parola “svi su isti” je jedina koja može ovoj partiji omogućiti i narednu deceniju na vlasti, a zaista se plašimo kako bi ovaj tekst mogao da izgleda 2028. godine.
Zato se i nadamo, da nikada nećemo saznati.
