Još jedna runda pregovora u Briselu je završena, a mi smo saznali skoro ništa. Oni koji su predvodili srpsku delegaciju, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, pričali su mnogo – a rekli ništa.
Nažalost, iz tog ćutanja saznali smo sve.
Ako je postojao i delić sumnje, nakon ovog vikenda je otklonjena – Vučić će biti taj koji je spreman da stavi potpis na ono na šta verovatno nijedan drugi lider nijedne druge države ne bi.
Ako smo već 70 i kusur godina tumarali i bili bez ideje i bez cilja za rešavanje kosovskog pitanja (a bili smo), više nismo, Aleksandar ima vrlo jasan plan, Aleksandar je spreman da stavi potpis. Jedini problem u ostvarenju tog plana predstavlja mu kako da predstavi narodu. Sreća po njega, narod (bar jedan značajan deo istog) ne razmišlja svojom glavom te je vrlo podložan lažima koje režimska propaganda bombarduje – a “medija” ima, ima i laži, pitanje je da li će biti lakovernih.
Upravo i nakon ove runde pregovora nisu bile glavne teme šta se dogovarali, šta je to što pravno-obavezujući sporazum donosi – već po ko zna koji put, ko je kriv što je Kosovo izgubljeno, a sudeći po režimskoj propagandi krivi su svi osim njega.
Da se samo na minut podsetimo realnosti, ono što Albanci nisu uspeli u Junu 1999. godine, nisu uspeli ni kasnije za 12 godina vladavine DOS-a i njegovih derivata – uspeli su tek za vreme Aleksandra Vučića. Vučić je taj koji je na tacni predao sever, on je taj koji je ukinuo srpske institucije, dao im pozivni broj i postavio čvrstu granicu, ničega toga nije bilo kada je preuzeo dužnost neprikosnovenog vladara Srbije. Ono za šta se svi albanski separatisti nisu uspeli izboriti, a što je najznačajnije – sada im nudi on – stolicu u Ujedinjenim Nacijama.
Širom Srbije uveliko se održavaju sastanci opštinskih odbora SNS-a gde je jedina tema kako sporazum predstaviti narodu i kako ga ubediti da je ispravan. Dileme nema, nije pitanje kako pregovarati i za šta se boriti – već kako to predstaviti, te s toga budite spremni na najgoru i najprljaviju moguću propagandu režima.
Ni Milošević, ni Đinđić, Koštunica ili Tadić neće biti zapisani u istoriji kao osobe koje su doneli nezavisnost Kosmeta – ali Aleksandar Vučić hoće. Hoće doduše, ako mu to dozvolimo, dugo smo čekali, račun je stigao, a mi na “prestolu” imamo osobu koja je spremna da plati. Da li ćemo dozvoliti, verovatno ćemo se mi pitati na referendumu – ukoliko ga bude vrlo je bitno da učestvujemo i odlučimo šta hoćemo. Izbor je jasan, da li pristajemo ili ne, pošto je valjda svima jasno da je “on” već pristao.
