Upravo je objavljena zanimljiva knjiga “Potraga za novim JMBG – vodič za iseljenje u USA”. Autor je Novosađanin Goran Popović. Knjigu možete kupiti na sledećem linku:
Ukoliko i vas zanima da li i na koji način možete legalno otići i živeti u Sjedinjenim Američkim Državama, knjiga je odličan vodič.
Goran Popović u ovoj knjizi beskompromisno opisuje proces azila i iseljenja u USA, kroz svoje veoma zanimljivo lično iskustvo i kušnju, sekući svojim perom kao mačem kroz sve vrste predrasuda o životu u “pečalbi”. Poput kakvog modernog Pupina, sa nekoliko dolara u džepu, uspeo je da svojim teškim radom kroz nekoliko godina ostvari “američki san” u biznisu, a u oblasti imigraciono-azilskog prava postane ekspert kakvih se može pobrojati na prstima jedne ruke. Pozivam vas da pročitate i uronite u njegova iskustva, iskusite visine i ponore odlaska van svoje otadžbine i pronađete svoj BOLJI ŽIVOT.
Eksluzivno donosimo kratak isečak iz ovog bestselera Gorana Popovića:
– Azil je, kao što smo rekli, jedno od osnovnih ljudskih prava. Smišljen je i uređen da pomogne ljudima koji beže od problema koji nisu ekonomske prirode, već moraju da proizilaze iz pet osnova problema: progona na osnovu rase, nacionalnosti, religije, političkog mišljenja i pripadnosti određenoj društvenoj grupi.
Prvi korak uspešnog iseljenja je apsolutno nov početak, početak od nule. Kada se iselite i “padnete sa neba” negde, doslovno morate prihvatiti novu situaciju kao da ste novorođenče. Došli ste tek na svet i polako ga upoznajete. Potrebno je mnogo učenja, krećemo od puzanja, a potom slede i prvi koraci. Problemi koji se javljaju kod osoba koje su došle sa novcem jeste da, oni očekuju da priušte sebi odmah jednak standard kao ljudi koji žive u Americi godinama, ili makar životni standard koji su imali u Srbiji.
Čovek koji je živeo u garsonjeri, želi studio u Americi, čovek iz dvosobnog stana želi u one bedroom stan. Razlika između Srbije i Amerike je u zakupu istih – jedna nula, jedna cifra koje kao da se ne primećuju napisane na papiru, ali u stvarnosti izazivaju glavobolju. Poređenja radi, garsonjeru od 100 dolara u Srbiji možete priuštiti tek za 900-1.000 dolara u Americi u vidu tzv. studija, što nije nimalo lako podneti, niti prihvatiti.
Da se vratimo na ljude koji su došli u Ameriku sa 500 dolara. Ljudi koji nemaju mnogo izbora, ljudi koji ne mogu da iznajme stan jer, za razliku od naše zemlje, u Americi treba isplatiti odmah depozit, prvu i poslednju ratu. Takvi ljudi završe kod prijatelja, rođaka ili u šatoru na ulici, dok ne nađu svoj put do stana prepunog cimera, stana gde će zakup sa malim krevetom i plastičnim ormanom platiti poput zakupa lepo nameštenog stana u Srbiji. Život počinje tek onda, kada počne da se grabi, štedi i da se ceni svaki dinar (dolar), da se ide samo napred.
Kada dotakne dno, najnižu tačku, tačku ispod koje nema padanja, čovek se kreće prema logici univerzuma – samo napred, prema gore.
Za ljude koji su došli sa ušteđevinom, teško je prihvatiti ovaj prelazni period. Stanove sa mnogo cimera, sličnije hostelu nego privatnom stanu, gde samo nedostaje recepcija, da po izlasku okačiš ključ. Osobe koje su došle sa novcem lako se odreknu za depozit i za dve rate kirije. Uzimaju stan u zakup, opremaju ga pristojnim nameštajem i nastavljaju da žive gde su stali. Hrane se istim onim sendvičima od 13 dolara, umesto da na početku jedu skromnije, npr. u lancu prodavnica “7-Eleven”. Tamo je cena burita jedan dolar, a mleko se sipa u manjim količinama besplatno, kao dodatak kafi, u posudu koju ste uneli sa sobom, ili krišom iz plastične čaše za vodu koja se dobija u istoj prodavnici.
Ušteđevina, kolika god da je, nestaje za 2, 3 ili više meseci, nekad potraje i godinu dana. Onda čovek kreće iz početka, ali ljut na sebe što više nema novac koji je posedovao. Trenutno nema i neće ga verovatno steći još dugo, mesecima ili godinama. Početi štednju novca u Americi nije jednostavan potez i počinje obično tek pred kraj druge ili početak treće godine od iseljenja…
(Izvor: nshronika, Goran Popović)
