Voleo bih da sam kao oni hoteli što nemaju trinaesti sprat. Da recimo računamo da smo živeli 2000, 2001, pa onda dve hiljade dvadeset i neke – kaže glumac Ljubomir Bandović odgovarajući na pitanje šta bi najradije zaboravio u 2018. i šta ga je u godini na izmaku najviše nerviralo.
Uz konstataciju da je spisak ovog poslednjeg podugačak, izdvaja nekoliko stvari.
– Nemar prema nama samima. Nije to čak pitanje Balkana, nego sveta generalno. Ovaj sistem je doterao do kraja. Oduzeli su mi ljudsko dostojanstvo, a poturili mi ljudsko pravo koje mi ne služi ničemu jer u Srbiji ne mogu da ga ostvarim. Smeta mi ovo potrošačko doba neoliberalnog kapitalizma, to što je uspeh imperativ, to što pozorište više nije mesto gde se gledaju predstave nego gde se proizvode neki proizvodi… Smeta mi lokalpatriotizam – „ovo je moje pozorište, ovo je tvoje pozorište“. Gde god da su daska i reflektor, tamo je meni posao. Nerviraju me intelektualci opšte prakse. Nervira me to što se ovaj čovek ne skida sa ekrana i ja bih ga molio u 2019. neka on sam izabere samo jedan mesec da ga nema na TV-u.
* Mislite na Predsednika?
– Da, na njega mislim. I da je sve u redu, mnogo je bre brate. Svako malo najavi ili drži neka predavanja.
* Pamtite li da je još neki predsednik bio u tolikoj medijskoj žiži kao aktuelni?
– Ja sam imao četiri godine kad je Tito umro i više je uvek bilo o Titu nego Tita. Mi smo se Miloševića plašili zato što nikad nismo znali gde je i što nismo znali šta nam misli. Ali ovaj čovek bi morao da shvati da njegovo samoprozivanje i potreba da nam odgovara na pitanja koja su opšta, da je to, zaista, preterivanje. To vam je kao kad neko krene rečenicu sa „e da budem iskren“ ili „da se ne lažemo“ ili „iz principa“. Znajte da tada nije ni iskreno, niti je iz principa. Tako mi izgleda i ovo svakodnevno obraćanje predsednika.
* Izjavili ste jednom da ste vi dali otkaz sistemu i da ga opominjete iz svoje „pećine“. Šta vam je smetalo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pošto ste iz njega otišli i već godinama ste u statusu slobodnog umetnika? Da li vam je bilo teško da donesete ovu odluku?
– Nije mi ništa konkretno smetalo tamo, nego stvari unutar sistema. To je mogla da bude i neka druga kuća. Bila je 2008. i bilo mi je teško da se odlučim pogotovo zato što živim u društvu koje to ne podržava. Možda sam od sto ljudi kojima sam tada rekao da ću dati otkaz naišao na dvoje koji su me podržali i razumeli. Ovde i dalje postoje uverenja o značaju državnog posla. Lomio sam se dugo jer nisam želeo da napuštam ansambl i čekao sam pravi trenutak. Dok sam ljudima pričao šta me sve muči i zašto bih da dam otkaz, mnogi su mi se smejali, pitali su me šta ja to idealizujem.
* Šta ste im govorili pa su vam se oni smejali?
– Da ću bolje živeti ako dam otkaz. Eto, i vi ste se nasmejali, ali ja stvarno od tada bolje živim. Rizikovao sam, ali se isplatilo.
PROČITAJTE JOŠ: ČESTITAMO: OD DANAS POSKUPLJUJU STRUJA, GAS, CIGARETE, PRETPLATA, BUKVALNO – SVE!
* Mislite li da se ljudi ovde danas više plaše rizika nego pre?
– Mnogo više se plaše zato što je ranije makar i na ideološkom planu postojalo svetlo na kraju tunela. Postojao je makar privid, neka priča da bi moglo biti bolje. Sad ni toga nema. Sada ako te udari auto, samo gledaj da padneš uz zidić da ne bi zaustavljao saobraćaj.
* U 2018. godini smo vas videli u mnogo značajnih uloga, između ostalih i u mnogostruko nagrađivanoj predstavi „Balkanski špijun“. Postoji li neka replika iz tog komada koju volite da izgovarate i o kojoj razmišljate?
– Ima ih milion, ali evo sad mi pada na pamet, još dok niste završili pitanje, ona – „To je, Danice, zapadni sistem likvidacije, ubijanja. Nemaju oni logore, nemaju oni zatvore jer nemaju koga živog da zatvore. Groblja su njihovi logori“.
* Kakav je danas Ilija Čvorović u odnosu na vreme kad se pojavila drama Duška Kovačevića? Jedno od vaših zapažanja je bilo da je on sada najkorisniji član društva.
– U kontekstu 1984, kad se pojavila ta drama i Ilija Čvorović, bilo je vreme drugačijeg ideološkog jednoumlja. Sada vlada glad za nebitnim. To je ono o čemu smo malopre govorili, o tom imperativu da se mora biti uspešan. To su danas stvari koje Iliju istovremeno i pokreću i sputavaju. Ilija je najkorisniji član društva zato što je on jedan od onih ljudi kao što su, recimo, moji roditelji. Čim legne penzija, prvo idu i plate račune pa se onda dovijaju ostatak meseca. Oni tako reaguju iako dobro znaju da ako zakasne s plaćanjem neće im isključiti struju, niti će im doći Infostan da ih iseli, ali ta lekcija i svest da je ispravno biti dobar vojnik je ostala.
* Šta kod Ilije Čvorovića danas pobuđuje paranoju?
– Redosled stvari u kojima živi. Rodio se u jednoj državi Jugoslaviji, izgubio je u ratu i ostala mu je neka krnja Jugoslavija. Potom je živeo u zemlji koja se zvala Srbija i Crna Gora i na kraju u Srbiji. On je običan vojnik u svakoj od tih zemalja. On svoje rodoljublje ne menja, samo se pritisak društvenih okolnosti i pritisak na njega, kao i na nas, menja. Mi smo krenuli od rečenice i činjenice koju je Duško Kovačević napisao, a koju izgovara Sonja, Ilijina ćerka. Ona kaže da je nju sramota što se zaposlila preko veze.
* Zašto baš ta?
– Zato što ove njene reči pokazuju da je sistem vrednosti u Ilijinoj porodici u redu. Da su on i Danica odgajili ćerku, studentkinju koja je završila fakultet, koja je bila jedna od pet najboljih u klasi. Ona je pet godina čekala da dobije posao. Pedesetak molbi za posao vadi njena majka Danica da nam pokaže. I posle svega toga, na nekom slavlju se pojavljuje doktor za kojeg se ispostavi da se znaju i on je zaposli. Umesto da smo srećni zato što je dobila posao, ostaje da nas muči ta njena konstatacija „malo me je sramota što sam preko veze dobila posao“. Majka joj, inače, na to uzvrati: „Ćuti, u današnje vreme ili preko veze ili preko stranke ili preko kreveta ili ohoho…“
* Igrali ste i majora u filmu „Zaspanka za vojnike“. Šta vam znači ova uloga i kako ste se spremali za nju?
– Volim saradnju sa Gagom i kad upoznam zaokruženog čoveka koji zna šta priča, koji veruje ekipi koju je izabrao i sa kojom zajedno ume da razvije ideju. Ne menja cilj ali pristaje da ide drugačijim putem do njega, tako da imam utisak da sam baš radio na tom filmu, da nisam bio samo izvođač glumačkih radova. Što se tiče same uloge išao sam na jahanje, smršao 11 kilograma. Uloga mi mnogo znači jer je u filmu koji govori o najsvetijem i najsvetlijem trenutku naše istorije. Mogao sam da igram i seljaka, mogao sam da igram i majku koja prati sina u vojsku, ali na onom nivou Stanislavskog i magičnog „kad bi“, odmah vam se kičma ispravi kad obučete tu uniformu. Sam taj zapis u duši svakog od nas koje su strašne muke prošli svi ti ljudi zahteva odgovornost više. Sviđa mi se i to što „Zaspanka za vojnike“ nije film o srbovanju nego o ljudovanju. Pošten je. Nije patetičan. Film počne i završi Glogovac, gde ćete bolje.
* Po čemu ga pamtite?
– Zaokružen čovek. Opet me ovo vaše pitanje navodi na nešto što me niste pitali. Mislim da se ljudi ne dele na glupe i pametne, dobre i loše. Ima ostvarenih i neostvarenih. Ima čovek koji je sa sobom na vi i koji je sa sobom na ti. Glogi je u svakom segmentu svog života bio zaokružen i u svakoj situaciju iz koje ga znam je bio sa sobom na ti.
* Da li je to najteže?
– Jeste. Pogotovo danas. Kad te šine odjednom stotine pogleda kod izlaska na scenu, sav se zategneš. Kod Glogija je to bilo kao kod Gage Nikolića, kao kod Bore Todorovića, kao sad kod Nikole Koje, kao kod tih velikih šmekera. Ne vidiš, bre, da li je uzbuđen ili ne. To su ljudi konstante.
PROČITAJTE JOŠ: POTPUNI FIJASKO: BUGARI NISU UŠLI U BEOGRAD!
* Glumac je neretko u nezavidnom položaju između ostalog i zato što je rediteljima komfornije da ih bira za uloge u kojima su se već dokazali. Često se dešava da ne umeju da prepoznaju stvaralački raspon glumca. Kako s tim izlazite na kraj, koje uloge vam imponuju, a koji vas izbori reditelja manje obraduju ili čak iznerviraju?
– Već duže vreme me ništa ne nervira jer sam upravo svojim odnosom prema različitim sadržajima dao poslodavcima do znanja šta umem. Poslednji poziv za Bosanca telohranitelja je bio pre pet godina. Nije da me to nervira samo mi je u jednom momentu prestalo da bude zanimljivo da iz te fioke – „dobroćudni Bosanac sumnjivih mentalnih kapaciteta“, vadim inspiracije.
Kao što su mi „Rode“ značile da, uslovno rečeno, uđem svima u kuću i da se nađem u ukrštenim rečima, tako mi je Tadija u „Sestrama“, s druge strane, doneo mnogo jer je vrhunski negativac. Mi glumci delimo na taj način uloge. Bogdan iz „Ubica mog oca“ je to isto – manipulator. Generalno, više me zanimaju uloge koje se igraju mozgom.
* Znači li vam više podrška ili uputstvo reditelja?
– I jedno i drugo mi je bitno. Uvek sam našpanovan. Ako sam blizu, a čujem da rade scenu, ja ću da kažem šta mislim. Baš radim za posao, baš igram za utakmicu. Ne izlazim na teren da dam go. Samo to da me drži. Da radim svoj posao i sve to što dobijam od njega, kao što su profesionalne nagrade i što rastem kao čovek, je kolateralna dobit…
* Može li gluma da pomogne da se bude bolji čovek?
– Kako da ne. Toliko književnosti, psihologije i psiholoških odnosa provučeš kod sebe da upoznaš mnoge stvari koje o sebi nisi znao i prihvatiš ih iako to nisi godinama želeo. Gluma te osvešćuje, pomaže ti da bolje upoznaš ljude u okviru njihove filozofije.
* U Nedeljniku je izašao tekst o 40 godina karijere Dragana Bjelogrlića. Kako ga vi vidite?
– Njemu prolazno vreme ne treba jer je on čovek koji je zaokružio mnogo više od onih čije karijere mnogo duže traju. Za razliku od većine glumaca-producenata u našoj zemlji, on je dokazao da taj posao drži u malom prstu. Cenim ga kao autora i kao glumca, ali i kao lika. Eto, to je Beograd. To je šmeker koji će da skine jaknu od 700 evra da pređeš preko blata, ali i da ti izbije muža u kafani ako te maltretira. I da se popesniči i sa doktorom nauka da popriča.
* Vidite li nešto u aktuelnim protestima?
– Ne vidim ništa ni u njima, ne vidim ništa ni u lubenicama na ulazu u komunalnu policiju, ne vidim ništa u žutim patkicama i u jogurtima. Dosta mi je kupovine iz fotelje i revolucije iz fotelje. Vidim samo lika sa Tjenanmena koji stoji ispred tenka. Samo to vidim. Ne sviđa mi se što su ovi na vlasti i ovi što glume opoziciju iz iste klike u zadnjih trideset godina. Kad god se pojavi neko od njih ja odmah više nisam na tom protestu. Ništa kod nas ne može da ostane na građanskom nivou.
* Politički je i koju kafu pijete, pa tako i to kad građani izađu na ulice. Potpuno je normalno da je to politički čin.
– Imam li prava da pijem čaj i da mi se nijedna od kafa koju sam pio poslednjih trideset godina ne sviđa? Skoro sam s nekim kolegom pričao pa dođosmo do zaključka – sad Kojo da se zaleti, Cvija, Bjela – za godinu dana sto hiljada potpisa. U tom smislu mi možemo da budemo opasni…
PROČITAJTE JOŠ: MORBIDNO: VUČIĆ LAŽIRAO ROĐENJE PRVE BEBE!
(izvor: danas.rs)
