Ponekad mi se čini da je ovo ružan san koji će proći – čim se probudim. Ali već iz dima prve jutarnje cigarete počinje da se pomalja njegov lik. I to iz Aleksinca?! Pa tamo je pre šest meseci otvorio porodilište, dvadeset dana pre nego što je u njemu zakmečala prva beba! Bili su i Toma i Dragica, sećam se dobro jer su nas upozorili da se ne sprdamo s njenom fondacijom i nekakvim ulusom, je..m li ga šta je to. Šta će opet tamo?“
Pre pet-šest godina G. M. nije imao pojma ni ko je predsednik države, ni kako se uključuje kompjuter. A onda mu je žena ostala bez posla, sin zaglavio u zatvoru, a ćerka na drugoj godini faksa. Sve sa stomakom do zuba i nezaposlenim zetom. I šta će, učlani se u SNS i od nekadašnjeg pobednika radničko sportskih igara metalaca Jugoslavije postade VKV bot. Pošto se u politiku, što bi rekla moja baba, ič ne razume, a pamti reči koje sam izgovorio nad odrom njegove majke („Vidi se da si talenat“, rekao mi je posle sahrane), iako zna da nisam pristalica vlasti („Je.. mi se šta ti misliš“), često me pita da mu pojasnim instrukcije Centralne botadžbinske uprave.
„Kako šta će u Aleksincu? Zar ne shvataš da je ova poseta istorijska“, uz pomoć izveštaja lokalnih medija pojašnjavam mu situaciju. „Titova noga tamo nikad nije kročila, pre skoro dva veka bio je knez Milan, ostali Obrenovići i Karađorđevići samo su slali izaslanike, Sloba je svratio jednom, Toma jednom, Koštunica nikad, Tadić nikad. A Vučić – već treći put.“
„Bravo, majstore! Vidi se da si bio džak generacije“, oduševi se G. M. i brže-bolje moje pojašnjenje pretoči u tvit: „Tadića nije briga, a Đilas i Jeremić nude vešala.“
Narednih dana pomažem mu u sažimanju predsednikove turneje koja se odvija brzinom od koje G. M. dobija vrtoglavicu. Prisustvo treninzima karate (Kovin) i odbojkaškog kluba (Bavanište), 3D štampač, poklon učenika srednje stručne škole (Vršac), novi fudbalski stadion (Vranje), 88 kreveta, sve sa noćnim ormarićima, za specijalnu bolnicu za plućne bolesti (Bela Crkva)…
„U renoviranje ove bolnice uloženo je 60 miliona dinara, šest puta manje nego za novogodišnju rasvetu u Beogradu“, pokušavam da mu podvalim, ali G. M. se ne dâ i spremno tvituje: „Mi renoviramo bolnice, a oni nude vešala.“
PROČITAJTE JOŠ: (VIDEO) DOKTOR KOJI JE VUČIĆU REKAO “NE ULAZIMO TU” – PROMENIO PRIČU!
Usledilo je nabrajanje infrastrukturnih obećanja. Vozovi na pruzi Pančevo‒Vršac sada idu brznom između 60 i 90 kilometara na sat (???), a mi ćemo renovirati prugu za brzine do 120 kilometara na sat, rekao je predsednik najavljujući za naredni period i izgradnju auto-puta Beograd – Zrenjanin – Novi Sad u dužini od 106 kilometara. Kada je reč o brzoj saobraćajnici sa „dve plus dve trake“ Pančevo – Vršac – rumunska granica, duge 86 kilometara, bio je mnogo precizniji – biće završena za „šest, sedam ili osam godina“, što zavisi i od odluke naših suseda.
„Čekamo Rumune da nam kažu da li će da grade auto-put“, citirao sam predsednikove reči nakon kojih je G. M. samo prevrnuo očima. Shvativši da mu koncentracija popušta, dodao sam mu sendvič i pokušao da ga „probudim“.
„To ti je kao sa prugom Beograd‒Budimpešta. Pre četiri godine obećao je da ćemo već 2018. do Budimpešte stizati za tri sata jer će vozovi na pojedinim deonicama razvijati brzinu i do 180 kilometara na sat. A prošlog meseca objavili su da se zbog intenziviranja radova u naredne tri godine ukida sav putnički saobraćaj ka Novom Sadu, Subotici, Budimpešti, Beču…“
Posmatrao me je namrgođeno tridesetak sekundi, kao da hoće da kaže „znam te ptico, umesto da šetaš subotom, ti rovariš iznutra“, a onda je odjednom „pohvatao konce“, nasmejao se i odlučno napisao novi tvit: „Mi čekamo Rumune, a oni nude vešala.“
Preostalo mi je da udarim na emocije. Najpre sam mu prepričao dirljive izveštaje o poseti marketu u selu Glogonj, gde je predsednik kupio jabuke i grickalice, razmenio misli s prodavačicom, a potom ušetao u selfi lokalnog ljubitelja piva…
PROČITAJTE JOŠ: EPIDEMIOLOG: VUČIĆEVA ODLUKA DA POSETI BOLESNO DETE NERAZUMNA!
(izvor: beogradski-glas.rs / Branislav Krivokapić)
