Majka sedi ceo dan i sa teškom nostalgijom i suzama u očima sluša pesmu Od Vardara pa do Triglava. Govori mi o letovanju na Hvaru, odlasku u letnji kamp na Ohrid.
“Da li znaš da ti je otac služio vojsku u Portorožu?!” “Pradeda ti je imao službu na Korabu, tamo je poginuo.”
Svakog 29. novembra slušam iste priče, od kada sam se rodila. A rodila sam se u vreme te velike, divne zemlje za kojom moji roditelji i dalje suze liju kao da im je dete u pitanju.
“A sećaš li se kada se praznik spoji sa vikendom, pa se ne radi po pet dana!? Eee to su bili dani!”, i sve to praćeno teškim uzdisajima, punim tuge.
Pita me trogodišnja ćerka: “A što je baka tužna?”
Do skoro sam i sama imala taj osećaj nostalgije za Jugoslavijom. Uvek mi je bio neshvatljiv osećaj tuge koji mi se javlja kada se priča o “starim danima i toj velikoj državi”.
Mišljenja sam da smo doživeli krah koji je, po mnogima, bio neizbežan. Sa raspadom Istočnog bloka, padom Berlinskog zida, raspadom SSSR-a, komunistički, jednopartijski režim je bio neodrživ. Momenat u kome mi nismo ni istok ni zapad nego stojimo samostalno, bio je neodrživ. Neodrživ u državi koja je imala tri religije, toliko naroda i narodnosti, koja ima istoriju netrpeljivosti prema drugom još od pre Prvog svetskog rata. Bili smo tempirana bomba, sa tihim, kotrljajućim pojedinačnim nacionalizmima, stoga sa ove tačke gledanja nije tako začuđujuće što smo se i raspali. Strašno je što smo se tako krvavo raspali, što smo dozvolili da nam razlike budu opravdanje za mržnju, a ne prilika za toleranciju i razumevanje.
I nakon svih godina, decenija koje su prošle od raspada te VELIKE države, generacija mojih roditelja i dalje tugaljivo priča o sistemu koji je postojao. Da je zaista bio tako dobar ne bi se i raspao. Da je bio tako dobar, obrazovanje bi nam bilo bolje. Uvideli bi da se nalazimo na istorijskoj prekretnici a ne na tački koju treba iskoristiti za stvaranje neke druge “velike” države. Kako god bi se ona zvala i koji god narod da je hteo da je stvori.
I drugi narodi su se razilazili i druge države su se raspadale, pa ne vidim da oni na bivše državne praznike tugaljivo i setno razmišljaju o prošlosti. Koliko vidim, uložili su u nauku, kulturu, obrazovanje, a nekada su “davali pun gepek hrane za naše najlonke ili pastu za obuću”. Ne vidim da im je pismenost na rubu. Naši studenti oberučks prihvataju priliku da idu u tamo neku “siromašnu” Bugarsku, Poljsku, Češku, Slovačku. Eee da, a Slovakinje su ’70-ih dolazile kod nas na more. Jesu! Dolazile su. Pre 50 godina! I moja prababa je imala domaćinstvo od 40ha i dve šume. I sta sada?! Dokle više šta je bilo nekada???
Da smo brže shvatili da od nostalgije nema vajde, da plakanje za starim danima i državom osim teške melanholije ne nosi sa sobom ništa osim iracionalnog bola i tapkanja u mestu, da smo brže obrazovali i spremili ljude za nadolazeće promene i 21. vek, da nismo i dalje gajili samo zaostavštinu poteklu iz antifašizma, bratstva i jedinstva… Ne bismo sada imali Vučića, huškače, primitivce, prevarante i ostale kriminalne persone u vrhu države.
29. novembar 2020. godine, mi i dalje plačemo za Jugoslavijom i za tim šta smo tada imali. Negujemo prošlost i držimo se čvrsto nje, dok sadašnjost…
Ne vidimo sadašnjost, a ni budućnost.
Autorka: Milica Dimitrijević iz Beograda
