Piše: Vladimir Đurić, generalni sekretar Stranke moderne Srbije
Godina na izmaku izgubljena je za mnoge stvari, a u političkom smislu ona je za Srbiju potpuno izgubljena za evropske integracije i za ono što je u njima suštinsko i korisno za Srbiju – sve reformske procese sadržane u njima.
Da će tako biti, znalo se odavno. Samo nezainteresovane i neupućene je mogao iznenaditi tvit evropske poslanice koja konstatuje da Srbija ove godine neće otvoriti ni jedno poglavlje.
Godina je bila izborna, pa ne čudi pauziranje mnogih političkih procesa, ali izborni procesi iza nas možda i najbolje pokazuju potpuno odsustvo bilo kakvih pozitivnih promena u Srbiji.
Možda to jeste dobra vest za nju, za građane Srbije ne bi trebala biti. Ne treba ispustiti iz vida ni da ako se EU ne proširi na Zapadni Balkan, proširiće se neko drugi, pa to ne bi trebalo da raduje ni bilo koga u EU, pogotovo ne poslanike Evropskog parlamenta privržene zapadnim vrednostima.
Evropske integracije, i u njima sadržani reformski procesi, potrebnije su Srbiji više nego Evropskoj uniji. Možemo jedni bez drugih, s tim da Evropa bez nas može mnogo bolje nego mi bez nje i u tom smislu više ona treba nama, nego mi njima.
Odgovornost što je godina potpuno protraćena za približavanje Srbije evropskim standardima u svim oblastima života isključivo je na vlastima.
Ministarka za evropske integracije bi svoju odgovornost za to morala preispitati pitajući se šta joj je u godini na izmaku bila uloga. Svakako nije uspela da pitanje evropskih integracija učini prioritetnim najvažnijem donosiocu političkih odluka u Srbiji. Svakako nije ponudila detaljnija obrazloženja za izostanak apsolutno bilo kakvog, makar i minimalnog pomaka, osim poslovičnog izgovaranja na mitsko biće zvano „briselska birokratija“.
Od prvog dana srpskih evropskih integracija jasno je da je taj proces za Srbiju fakultativan i da zavisi isključivo od volje Srbije, da je visoko normiran, da su za napredovanje Srbije u tom procesu postavljena postojana i jasna merila i da Srbiju niko ne tera da ih ispuni, a da će Evropskoj uniji pristupiti ako i samo ako ta unapred utvrđena merila ispuni, za šta ima na raspolaganju i obilato koristi bogatu evropsku pomoć, koja je u najvećoj meri finansijska.
Od prvog dana takođe je jasno da su vladavina prava i demokratija (čuveno poglavlje 23) i regionalno pomirenje, pre svega sa Prištinom (još čuvenije i građanima namerno nikad do kraja razjašnjeno poglavlje 35) preduslov svega drugog i da nas bez napretka na tom polju ni jedan drugi napredak neće približiti članstvu u Evropskoj uniji. Još važnije, neće se otvoriti ni jedno drugo poglavlje, a to znači da ni u jednoj novoj oblasti nećemo započeti toliko potrebne reforme. Na primer, u poglavlju 27 – životna sredina.
Zato je licemerno kada se srpske vlasti čude i izgovaraju na „briselsku birokratiju“, tvrdeći da je ona kriva što Srbiji nisu otvorena odavno pripremljena i u Brisel poslata poglavlja.
Srbija nije uradila svoj deo posla.
Ili je vlast odlučila da ga ne uradi, da ne napravi pomake u vladavini prava, demokratiji, nezavisnosti pravosuđa, slobodi medija ili ju je neko u tome sprečio.
Ako jasno ne kažu ko ih, kako i zašto sprečava, onda je reč o ovom prvom, pa ne iznenađuje što eto poneko u Evropskoj uniji smatra da je dobra vest što su konačno provaljeni, makar se ti koji smetaju evropskom putu Srbije radovali, ko god to bio.
Sa druge strane, bojim se da je propaganda učinila svoje i da aktuelna vlast neće izgubiti previše domaće podrške ako je Brisel odbaci i da bi u tom slučaju srpski građani ostali u najgoroj situaciji: sa istim vlastima, ali bez evropske, dakle reformske perspektive. To bi samo nadalje zarobilo društvo i kola okrenulo nizbrdo.
Izlaska iz ovog limba neće biti sve dok se ne pojavi neki jasan i od građana prihvaćen protivteg koji bi se i Briselu učinio dovoljno prihvatljivim partnerom.
