Patološko laganje i otimanje metastaziralo je i na najsitnije šrafove Vučićevog sistema, sve do kabadahije u selu kod Pećinaca koji ne zna bolje nego da viče i otima telefone.
Dok su vrli građani Pećinaca, Negotina, Mionice, Kostolca i Preševa u nedelju birali lokalnu vlast, ja sam gledao predstavu u bonskom cirkusu. Bilo je tu svačega, ali najviše me je fascinirala tačka sa džeparošem. Stari gospodin je pre predstave stajao na ulazu i cepao karte i, kako se ispostavilo, odžepario nekoliko posetilaca. Jednom je uzeo cigarete, drugom ključ od kuće, jednoj ženi ključ od automobila. Ništa nisu primetili dok im pošteni lopov nije vratio stvari.
Onda je u cirkuski krug izveo trojicu iz publike kojima nije bilo drago da budu pokusni kunići. Dok ih je zbunjivao pričom i prepipavao, jednom po jednom su nestajali novčanik, mobilni telefon, sat sa ruke. Iako su pazili da ne budu odžepareni, na kraju ništa nisu primetili. Jednom je čak skinuo i kravatu, a drugom naočare sa glave i stavio ih sebi. Onda mu se uneo u lice i pitao da li mu nešto nedostaje. Zbunjeni čovek je čak i na pitanje gde su mu naočare rekao: „Mora da su mi ostale u torbi.“
Hiljadama kilometara od Bona – gde se džepari u cirkusu i oko štajge, ali se izbori ne kradu – vrli su građani Pećinaca, Negotina, Mionice, Kostolca i Preševa išli na izbore pazeći da im neko ne odžepari glas. Ili, naprotiv, stavljajući svoj glas na licitaciju za sitni devizni apoen, kilo brašna i litar ulja, mrvu nade u zaposlenje za decu.
Prošlo je, osim u Preševu, plebiscitarnom podrškom naprednjacima to jest Aleksandru Vučiću koji je ponovo sa svake bandere, zida i drveta streljao pogledom koji obećava krv, suze, znoj i prosperitet. Vučić je, kako reče jedan tviteraš, kao onaj tip iz vica koji je otvorio kupleraj. Kad su ga pitali koliko je ljudi zaposlio, on je rekao: „Ma za sada sve radim sam.“
Dobro, to je jedno od literarnih preterivanja koja treba izbegavati. Jer nije Vučić sam, naprotiv – tokom skoro šest godina u kojima je uzurpirao svaki milimetar prostora i svaku televizijsku sekundu, Vučić je izgradio partijsku gardu džeparoša koji se između sebe utrkuju da vođi pokažu kako baš u njihovoj opštini SNS stoji najbolje. Kupovina glasova, zastrašivanje, bilmezi iz limuzina zatamnjenih stakala – sve su to samo alati u poltronskoj trci za Vučićevu pozornost.
Dešavanja iz Pećinaca su međutim novi dokaz da se iz faze džeparenja prešlo u otvoreno razbojništvo. Onaj nevoljnik koji je – iz dva različita ugla! – snimljen kako funkcioneru Demokratske stranke otima telefon i baca ga zatim je navođen pitanjima reporterke Pinka ispričao da je on napadnut, da se telefon sam bacio i da strahuje za svoju bezbednost jer je imao verbalni sukob sa Aleksandrom Jerkov i Gordanom Čomić, poznatim huligankama i u slobodno vreme narodnim poslanicama iz redova DS.
Ne radi se tu samo o bahatosti koja je obrnula krug već o tome da je patološko laganje o privrednom rastu, investicijama i visini plata metastaziralo i na najsitnije šrafove Vučićevog sistema, sve do lokalnog kabadahije u nekom selu kod Pećinaca koji ne zna bolje nego da viče i otima telefone. Ali to neće biti u dnevniku, što Vučićevoj ekipi daje mogućnost koju džeparoš iz bonskog cirkusa nema – kad ih uhvate u krađi, oni samo kažu „ma jok, lažu“ i teraju dalje.
Šta nam je još donela izborna nedelja? Vratolomnu koaliciju starih drugara Dačića i Šešelja, uz ritualno sasluživanje najevropljanina Palme. Ne treba sumnjati da je provodažija ovog grupnjaka takođe šef bordela Vučić. U sklopu priprema za beogradske izbore bi povezivanje socijalista i radikala trebalo da spreči da neka od te dve opcije ostane ispod cenzusa. Slučaju se ništa ne prepušta.
Demokratska stranka je izašla na crtu, prošla bolje nego što se u datim okolnostima mogla nadati, i time ujedno načinila najbolji mogući marketinški potez. U Beogradu će se nadmetati (i) sa Đilasovom listom koju podržavaju opcije koje su nedeljne lokalne izbore bojkotovale uz tačno, ali glupo objašnjenje da to nisu demokratski izbori. Naime, osim nešto anonimnosti koju nudi velegrad, teško da su izborni uslovi u Beogradu mnogo bolji nego u Pećincima.
Ako i na tim izborima koje oba tabora proglašavaju sudbonosnim bude džeparenja i razbojništva – a sva je prilika da hoće – moći će da se tvrdi da je Vučićev režim definitivno ukinuo institut slobodnih izbora. Bez obzira što se opozicija preko svake mere bodri („Vučić pada u Beogradu!“) ne postoji zajamčeno pravo na smenu vlasti i na uređenu državu, a stabilokratije, iz ugla naših kratkih života, mogu biti i večne. Ko ne veruje, neka pogleda recimo pod „Belorusija“.
No vlastodržac koji beslovesno kidnapuje pravo ljudi da budu nezavisno informisani o političkim dešavanjima te da slobodno glasaju svesno se upušta u figurativni ruski rulet. Ekspres-lonac bez ventila hoće i da eksplodira ako je ringla dovoljno vrela, a šporet upravo prilježno lože Vučić i njegova vojska, sve do novinarke Pinka i lokalnog kabadahije koji u nedeljno popodne nemaju šta pametnije da rade nego da lažu i kradu.
(izvor: dw.com)
