Nije prvi put da je Aleksandar Vučić, od kako su se raspisali beogradski izbori za 4.mart, zloupotrebio posetu visokih stranih političara da bi nekako namaknuo glasove u glavnom gradu. Jer, izbori su se bliže, a pošto Mali, Vesić i ostatak ekipe u Beogradu ne stoje baš najbolje, onda šef mora da se potrudi i umesto njih obezbedi glasove.
Zbog svega toga, ali i činjenice da beogradskim izborima SNS kartel posvećuje pažnju gotovo kao i da je reč o parlamentarnim, poseta Turskoj ima specifičnu težinu. I to ne samo za Srbe u Srbiji, nego čini se i za Srbe preko Drine, u Republici Srpskoj. Jer, kako drukčije objasniti prisustvo Bakira Izetbegovića, o čijem dolasku niko nije dao nijedno zvanično objašnjenje.
Kao što je nedavno od premijerke Ane Brnabić, a za sopstvene predizborne potrebe, „oteo“ posetu japanskog premijera Šinza Abea, sličan manevar Vučić je izveo i kada je reč o turskom predsedniku. S tim što je u ovom drugom slučaju barem zadovoljen protokolarni nivo. Mnogo toga je obećano, najavljeno, potvrđeno… I sve za sitne pare. Ali u situaciji kada na svaki način morate da „pogurate“ stranačke kolege u Beogradu koji se baš i nisu dokazali ličnim autoritetom, znanjem i poštenjem, svaka slamka je dobrodošla. Zato na izbornim plakatima SNS-a i nema nikoga drugog do vođe.
Ono što se čulo tokom razgovora u Istanbulu su obećanja o otvaranju u Srbiji mnoštva proizvodnih pogona i najava dinamičnijeg dolaska investitora iz Turske. Za početak, pominje se najmanje 2.500 novih radnih mesta. Nešto tiše se dodaje da je reč o tekstilnoj industriji koja je Turcima posebno interesantna, ali u kojoj su, kako nas iskustvo uči, plate radnika, mahom žena, ubedljivo najniže a uslovi rada najteži.
Još tiše se pominje da poslovanje „džina sa Bosfora“ često odudara od principa kojima se vodi Evropska unija, a u koju se kunu i Vučić i njegovi sledbenici. Jedan od tih principa svakako je – poštovanje ljudskih prava. Turska je prečesto na meti kritičara upravo zbog otvorenog totalitarizma koji praktikuje. Ni Srbiji nije lako: kritike iz Brisela zbog prečestog kršenja tih istih ljudskih prava, likvidacije uglednih političara, maltretiranja novinara, bahatosti i samovolje noslica vlasti nisu ništa manje. Poglavlje 23. u pristupnim pregovorima sa EU, a koje se bavi upravo ovim pitanjem, jedna je od glavnih kočnica našeg ulaska u evropsko društvo. Zato se nameće dilema: Da li su obećanih novih 2.500 radnih mesta i sve što je nabrojano zaista „korak ka EU“, ili je zaobilaženje evropskih vrednosti jedini način da Srbija opstane i posle beogradskih izbora.
Ko je u Istanbulu vodio glavnu reč, a kome je dozvoljeno tek da klima glavom moglo se videti iz činjenice da je suretu Vučića i Erdogana prisustvovao i Bakir Izetbegović, član predsedništva Bosne i Hercegovine. Kakva je sudbina određena ovom prilikom za bivšu centralnu jugoslovensku republiku niko ne saopštava. Iako je jasno da pomenuta trojka ni o čemu drugom nije imala šta da razgovara. Pri tome, Izetbegovićevo gostovanje bi se moglo oceniti kao – poluprivatno, jer on ne samo da za razgovore nije imao mandat, već o tome nije ni obavestio ostale članove predsedništva svoje zemlje.
Na kraju, možemo slobodno da postavimo pitanje: na šta je sve Aleksandar Vučić spreman radi pobede na beogradskim izborima?
