Današnji gost “Gerile” je Srđan Egić – član Izvršnog Odbora Demokratske Stranke.
Doktor ekonomskih nauka, bivši direktor Slobodne carinse zone Novi Sad AD, čovek koji je vodio front protiv SNS-a na nedavnim izborima u Pećincima i višegodišnji borac za slobodnu, demokratsku i bolju Srbiju.
1. Srđane, vi ste bili šef izborne kampanje u Pećincima, koja je
ostala upamćena kao jedna od prljavijih u novijoj istoriji Srbije.
Kako komentarišete kampanju i rezultate izbora i po čemu ćete je
pamtiti?
Posle šest godina bahatog naprednjačkog zuluma, držanja građana u strahu i unutrašnje okupacije, ne samo za Opštinu Pećini, već i za celu našu zemlju, došla su nezapamćeno teška vremena. Slušali smo bajke o boljem životu do kraja godine, svake godine, a dobili propast, kroz slabiji standard, otimanje plata i penzija, uvećane račune, lažna hapšenja i potpuni medijski mrak. Tokom lokalnih izbora, koristili su dobro poznati arsenal prevara u punom obimu: potkupljivanje novcem, brašnom, zejtinom, šećerom, pokvarenim konzervama, duskericama, ucene radnim mestom, Bugarski voz, javno glasanje, ismevanje i paralisanje institucija…
Lično ću ovu kampanju pamtiti po herojskom gestu časnog građanina Nenada Vladisavljevića 
iz Sremskih Mihaljevaca, koji se javno odrekao novca koji je dobio od aktivista SNS da bi glasao za njih i zaslužio dubok naklon za svoj doprinos u borbi protiv zla. Drugi slučaj, napad, psovke, uvrede poslanicama i otimanje telefona Zameniku predsednika DS Igoru Salaku u Popincima rano ujutru, je visoko publikovan, sa preko 300.000 pregleda na društvenim mrežama, i snimci, a posebno reakcije vlasti i “gebelsovskih” medija, sve govore. Iako je izborni dan bio samo vrh ledenog brega brutalne, sramne i dugotrajne akcije zastrašivanja i ucena,cela kampanja i napad Saše Bežanovića mi mesec dana posle izgledaju kao moralna pobeda Demokratske stranke, pogotovo vrednosti pravne države, slobode izbora i govora, koje ona zagovara decenijama.
Saša je “dao” lice, ime i prezime, svemu onom o čemu Demokratska stranka kao lučonoša demokratije govori godinama, pokazao svu besmisao manipulacija i duboke podeljenosti u našem društvu, koju vlast katalizuje umesto da sprečava. Mislim da ćemo, već posle izbora u Beogradu u martu, a sigurno kroz godinu ili dve, o lokalnim izborima u Pećincima 2017. godine govoriti kao vododelnici i mestu razobličavanja bahatosti Srpske napredne stranke, mestu gde je “slomila zube”, iako naizgled moćnija nego ikada. Ponoviću ono što sam i taj dan govorio: ne moramo imati šta da jedemo, Demokrate ne moraju preći cenzus, ali dok smo živi branićemo Ustav i zakone ove zemlje i glasanje će biti tajno.
Deset procenata mandata u lokalnoj Skupštini i status jedine opozicione stranke koja je uopšte prešla cenzus u neravnopravnim uslovima, velika su čast i obaveza za Demokratsku stranku.
2. Da li očekujete sličnu kampanju režima i pred beogradske izbore?
U utorak je čak i Evropska komisija (http://europa.eu/rapid/press-release_IP-18-561_en.htm) , čijom se podrškom režim često lažno kiti, ogolila Vučičevu lažnu borbu protiv kriminala i korupcije stavljanjem akcenta baš na ove oblasti, uz dobrosusedske odnose, gde takođe vidimo kerbere režima kako besomučno “testiraju” lomljivi mir u regionu monstruoznom retorikom po svom receptu iz devedesetih. Slučaj Olivera Ivanovića je najsvežiji primer kako je od sejanja straha kroz “medije”, ugroženosti, uznemirenosti, povrede dostojanstva, verbalnog nasilja i napada do paljenja automobila, tuča na izborima i ubistava kratak put.
Dosadašnje iskustvo, kao i dobro planiranje u politici, pretpostavljaju spremnost Demokratske stranke na najgori scenario. Režim će morati biti daleko oprezniji i suptilniji u manipulacijama jer je prestonica medijski i finansijski daleko veći “čip” od drugih opština u Srbiji, što za njih može biti mač sa dve oštrice. Građani su jedini koji, ogromnom izlaznošću i glasanjem za neku od verodostojno opozicionih lista, mogu njihove napore učiniti uzaludnim i vratiti im sva poniženja sa ulica Beograda (Savamala, raskopavanja, gužve, fontane, bugarski stanovi…) kao politički bumerang. Moj lični utisak je generalna anesteziranost i niska participativnost među građanima Beograda, i nadam se da će se to promeniti u poslednjem mesecu kampanje. Prva prilika da beograđani čuju kako to Demokratska stranka planira da bude bolja i oslobodi Beograd, je već u nedelju, 11.2 od 18h u Hali sportova na Novom Beogradu, pa se nadam da se tamo svi vidimo. Pored podrške velikog dela oficirskog kora Vojske Srbije našem kandidatu Draganu Šutanovcu, biće tu još prijatnih iznenađenja.
3. Vodili ste i to veoma uspešno Slobodne carinske zone Novi Sad AD. Na
šta ste najviše ponosni i kakvo je trenutno stanje?
Ponosan sam što sam zajedno sa radnicima i akcionarima Slobodne zone (mahom uspešne privatne kompanije), za pet godina (2008-2013), uradio koliko je bilo moguće. Pokrenuo sam pregršt ideja i projekata, udvostručio promet, iz krizne godine u godinu povećavao dobit, izgradio Proizvodno-logistički centar površine 4000m2 u rekordnom roku od 3 meseca, i najveću Samouslužnu perionicu lakih teretnih vozila i automobila u zemlji, bez hipoteka, pozajmica ili kredita, uz sjajne i jednoglasno usvajane poslovne planove i izveštaje. Za sve ovo vreme, nije bilo otpuštanja radnika, smanjivanja plata, ekstravagantnog opremanja kabineta, nabavke luksuznih vozila za menadžment, krađe, i slično.
Svoja tri prioriteta iz 2008. godine sam u potpunosti ostvario: povećavanje prometa i profita, zaštita zakonitosti i zaštita prava radnika. Od tavorenja na ivici likvidnosti, dospeli smo na respektabilan i nagrađivan nivo, i nažalost, postali interesantan plen politikantima, kao kolateralna šteta našeg uspeha.
O trenutnom stanju u ovom preduzeću je zgodnije informisati se od sadašnjeg rukovodstva i zvaničnih dokumenata (bilansa, završnih računa…) pošto o Zoni čujem usput iz medija, npr da je jedan od novih direktora nabavio skupoceno službeno vozilo i u alkoholisanom stanju izazvao udes sa teškim posledicama. Ovo kao da je pravilo, jer je upravo isto (nabavka novog vozila kao prvi i često jedini poslovni potez) učinio i moj naslednik na mestu direktora Dečjeg sela – da nije tragično, možda bi bilo i smešno.
4. 2013. dok ste još bili direktor Slobodne carinske zone dobijali ste i
vi vaša porodica ozbiljne pretnje. Da li je taj slučaj dobio neki
epilog i da li se saznalo ko stoji iza pretnji?
Lično a i kao funkcioner Demokratske stranke ću uvek verovati u institucije sistema. Posebnu veru imam u naše policajce, tužioce, sudije, javne službenike koji su u ogromnoj većini pošteni i profesionalni ljudi, i nije ni čudo da intimno podržavaju Demoratsku stranku. Epiloga još nema, istraga je u toku, pa ne bih iznosio lične ocene i komentare o samoj istrazi, sem uverenja da će za sve dosadašnje i buduće klevete, lažne prijave i pretnje, njihovi, za sada, anonimni pošiljaoci i politički inspiratori, kad-tad odgovarati pred Sudom.
5. Već 12 godina ste član Demokratske Stranke, koji je bio
najteži period za DS i da li mislite da stranka može da se vrati na nivo
na kom je bila početkom ove decenije?
Zaista verujem da, ako im dozvolimo da i dalje brže, bolje i jače uništavaju Srbiju, sami smo krivi, i kao DS i kao društvo.
Nisam među onima koji misle da je SNS podmetanjem kukavičjeg jajeta 2012, iz njega ispilela ljude (Vesić, Trivan i slični), preuzela program Demokratske stranke, i sprovodi evropske integracije, pa smo eto, svi srećni. Pristupanje EU nije panakeja, i samo sebi cilj. Cilj su bolji život i izgradnja institucija za građane, a ovo što radi Vučić, ne može biti dalje od toga.
Demokratska stranka, kao katalizator svega dobrog u političkom sistemu Srbije u poslednjih skoro 30 godina je prošla sve faze: bila je na dnu, podigla se, pala, podigla se još više, pala još dublje, sada se kao Feniks vraća u punom sjaju na beogradskim izborima.
Ali, svaka stranka može “dogurati” na izborima koliko joj broj glasova dopusti, a glasova ima koliko joj se vrednosti i kadrovi poklapaju sa vrednostima i htenjima stanovništva. Često smo radili i govorili nepopularne i ispravne stvari, to nam je ograničavalo izborni uspeh ali i davalo vrednosno-tradicijsku potku kakvu ima retko koja partija u Evropi. Svaki od desetina hiljada članova Demokratske stranke bi dao svu vlast ovog sveta dobijenu ucenama, kupovinom glasova i medijskim mrakom za jedan promil izgradnje sistema, institucija, pravih vrednosti.
To mi uliva verovanje da pobede i uspeh za DS tek predstoje, jer ova bahata vlast potcenjuje građane i za to će platiti cenu, istu onu koju smo mi platili na prethodnim izborima za daleko manje greške.
Demokratska stranka će uvesti Srbiju u Evropsku uniju za koju se borimo 29 godina.
6. Kako komentarisete trenutno stanje u Novom Sadu?
Novosađani dele sudbinu ostatka zemlje a “specijalnost” ovdašnjeg gradonačelnika je besomučno udvoričko davanje raznih izjava na nacionalnim medijima, i potpuna ignorantnost za lokalne probleme, od sindikata javnih preduzeća, raskopanih ulica, nedomaćinskog upravljanja budžetom, netransparentnih ugovora sa stranim investitorima, štetnih ugovora u JKP “Stan”, volšebne “preregistracije” preduzeća “DELPHI”… Političari režima svečano su otvarali semafore, liftove, pešačke prelaze, pa čak i ograde. Ipak, vrhunac je bio nedavni poziv medijima da izveštavaju sa puštanja u rad septičke jame, a Novi Sad je postao neslavni šampion u ovakvom poniženju inteligencije građana. Paradigmatičan je slučaj direktora Zavoda za izgradnju grada Novog Sada Dejana Mandića koji je svojevremeno otvorio svečani početak radova na izgradnji semafora u novosadskom Novom naselju. Međutim, samo sat vremena nakon odlaska predstavnika gradske vlasti, radnici koji su počeli radove na postavljanju semafora presekli su vodovodnu cev i izazvali havariju na Bulevaru Slobodana Jovanovića, gde se postavlja semafor, zbog čega su Novosađani iz okolnih ulica ostali bez vode. Koliko juče (https://www.ekapija.com/news/2026202/novom-sadu-81-milion-dinara-za-zavrsetak-centralne-predskolske-kuhinje-i-kruzni) govori se o “velikom uspehu” izgradnje kuhinje i jednog kružnog toka u Sremskoj Kamenici. Poređenja radi, gradska uprava pod Demokratskom strankom je za 4 godine izgradila Bulevar Evrope, Somborski bulevar (ukupno 8 km u profilu autoputa), kompletno rekonstruisala Kej, asfaltom presvukla 220km ulica, izgradila prvu novu osnovnu školu u poslednjih 50 godina i potpuno izmenila sliku grada. 12.09. 2012 na računima Grada Novog Sada je bilo blizu 6 milijardi dinara. Mislim da je prethodna rečenica ključna u ovom intervju, jer čitav cirkus režimskih medija, rijeliti u Vladi, stalni izbori i lažno vanredno stanje, zveckanje oružjem u regionu, služe da se maskira i zamagli pitanje: gde je potrošen taj novac, ne samo u Novom Sadu nego u svim budžetima koji pune poreski obveznici u Srbiji, od Mesne zajednice do Predsednika države.
7. Šta je po vašem mišljenju trenutno najveći problem u Novom Sadu?
U prethodnom odgovoru sam se osvrnuo na pravu i trenutnu ulogu lokalnih vlasti u Novom Sadu. Što se tiče problema građana, bez obzira gde žive, radi se o istim stremljenjima. Snovi našeg naroda, naših građana, snovi mojih sugrađana, san mojih studenata, mojih prijatelja i porodice, moj san, je jednostavan i mali san. Da mi se dešavaju mala čuda, da ušuškam svoje kćerke noću, da znam da im je toplo i da su bezbedne; da imaju zdravo mleko i hranu, da im niko ne krade budućnost, da ne bude rata, da možemo da kažemo šta mislimo bez straha od kucanja na vrata u sitne sate, da se zaposlimo… Da naši radnici ne budu robovi, da naše bake i deke ne budu prosjaci. Da žene mogu da se zaposle i ako zatrudne. Da ne molimo za milostinju ako se slučajno razbole deca, da ne krijemo ljude u kolicima po domovima i uskraćujemo im pomoć. To su naši snovi, a verujem i snovi svih novosađana i građana Srbije.
8. Koliko ste dugo aktivni u politici, na šta ste najviše ponosni, a za
čim eventualno žalite?
U životu sam najponosniji na svoju decu, ljude sa kojima radim na Univerzitetu, poslu, stranci, čije ljubav, ohrabrenje i osmesi čine život radosnim i vrednim življenja. U politici, to su svakako timski i lični rezultati koji ne bi bili mogući bez zajedničkih napora i rada hiljada demokrata. Odgovor na pitanje za čime žalim će biti daleko iscrpniji jer zaista smatram da su “loše vesti dobre vesti” (B. Gejts) jer ako ne shvatimo i ne identifikujemo probleme, nema ni nade da ih ikad rešimo. Danas najviše žalim za erozijom vrednosti, slobode medija, kakvih takvih institucija u poslednjih 6 godina. Žalosno je da se Vučić, od objektivne želje dela naroda za promenama 2012. i deklarativno evropskog puta, opredelio za tehniku održavanja na vlasti koja podrazumeva držanje građana u strahu, potpunu kontrolu institucija i medija. Ovo je direktan uzrok epidemije iseljavanja mladih iz Srbije. Prema zvaničnim podacima http://www.stat.gov.rs/WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=2 u Srbiji je od dolaska SNS na vlast 2012. do danas 196.247 stanovnika MANJE. Dalje, prema istom izvoru, očekuje se da 2041. godine broj stanovnika u Srbiji bude oko 6,8 miliona, a u tom periodu možemo očekivati da svaki četvrti stanovnik Srbije bude stariji od 65 godina ako nešto energično ne uradimo. Skupljati novac za učešće za stambeni kredit i istovremeno plaćati kiriju, za većinu gotovo je nemoguća misija. Svako od nas ima nekog čije je dete, unuk, rođak sada u Slovačkoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, SAD, Dubaiju, Kanadi… Zašto? Šta je to bolje u inostranstvu – naravno, izgrađene institucije sistema, prava i slobode, otvoreni mediji. Koliko će nas ostati kad se vlast promeni ? Na primer, mimo poznatih statistika o 30.000-60.000 odlazaka godišnje pouzdano znam da stotine ljudi mesečno iz Srbije uzrasta 21-25 godina trazi azil u SAD! Malo Crniće, Žabari, Negotin, Kladovo su već prepolovljeni odlascima u inostranstvo ili Beograd. Isto važi za sever Srbije, posebno opštine sa mađarskom većinom, Ada, Mol, Kanjiža. Stopa nezaposlenosti je tri puta veća među mladima nego u ukupnoj populaciji, a po pravilu teže nalaze posao i lakše ih otpuštaju.
Drugo, žao mi je i zbog diskriminacije u svim oblicima, posebno žena, starijih osoba i osoba sa invaliditetom, toliko da sam na tu temu napisao knjigu (https://goo.gl/LLwyi1). Žene Srbije, majke, kćerke, sestre, Vi ste HEROINE našeg društva, ne samo tu “kad zatreba”, da “lako kleknete” i sl.
Kada mi je Srbija kao detetu-izbeglici iz Vukovara 90te pružila utočište, nisam verovao i iskusio takvu Srbiju. Ovo je zemlja verske i nacionalne tolerancije. Zemlja humanih žena i muškaraca koji žive u slozi. Zemlja vrednih seljaka, radnika, intelektualaca. Moja Srbija, je zemlja Nemanjića, Svetog Save, Patrijarha Rajačića, Vojvode Mišića, Svetozara Miletića. Zemlja brana hrišćanstva, herojstva, sloge i jedinstva, zemlja antifašizma. Zemlja Ruđera Boškovića, Pupina, Tesle, Miodraga Stojkovića. Zemlja Slobodana Kačara, Sanje Ivošev, Milice Mandić, Nađe Higl, Novaka Đokovića, ZORANA ĐINĐIĆA.
Za kraj, predlažem svima, da na zlo odgovarate boljim radom i još razvučenijim osmehom. Nikada Vas neće lagati, pljuvati i podsmevati Vam se bolji od Vas!
