Pogon nemačke kompanije Leoni juče je otvoren u Nišu, i to uz pompu koja više podseća na doba socijalizma kada su brojni razdragani građani došli da pozdrave predsednika Republike i nirnberške investitore.
Leoni je u Srbiji relativno dugo, a nova fabrika otvara staru temu i pitanje po koju cenu strani ulagači dolaze kod nas, jer nikada nije napravljena ozbiljna studija opravdanosti takvih subvencija, odnosno da li su one zaista pomogle radništvu i privredi. U Transparentnosti Srbija smatraju da ima dosta mućki.
„Na razne načine došlo je do povrede pravila dodele subvencija stranim investitorima, a da neki ugovori nisu davani ranije na odobravanje Komisiji za kontrolu državne pomoći“, istakao je Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija.
On pojašnjava da je 860 miliona evra ukupan iznos celokupne državne pomoći za poslednju godinu za koju postoji izveštaj, a to uključuje, pored pomoći investitorima i subvencije u poljoprivedi i neke druge oblike.
„Komisija za kontrolu državne pomoći rešava o nekim subvencijama novijeg datuma, a onda se ispostavi da su ta ista preduzeća dobijala pomoć između 2010. i 2013, a da to nije prijavljeno. Nije problem u duplim davanjima, već jednostavno ugovori nisu davani na odobravanje komisiji.
A komisija nema zakonske mehanizme da unapred ustanovi ko je sve dobio pare, već zavisi od toga da li će Ministarstvo ili drugi davalac državne pomoći da im se obrati“, ističe Nenadić i dodaje da se to desilo i u slučaju davanja subvencija preduzeću NCR.
„Ali, nisu ti investitori kršili zakon, nego država“, naglašava Nenadić.
Tajnovitost rada Komisije za kontrolu državne pomoći sumnjivim vidi i Radojka Nikolić, urednica magazina „Ekonometar“ i „Biznis“.
„Oni kao da rade u ilegali, a morali bi da rade javno, jer je reč o javnom novcu za koji građani imaju pravo da znaju kako se troši. Kad je reč o samim subvencijama, nije to samo naš problem, ne dajemo samo mi subvencije. Gotovo sve zemlje u tranziciji su davale subvencije i uvek je to bilo sa aferama. To je podložno koruptivno područje. Zloupotreba je koliko hoćete“, navodi Nikolićeva za N1.
Za nju su najupečatljiviji primeri pogrešno datih subvencija preduzeću Zamber u Vranju i Muri u Pirotu. Što se tiče Zambera iz Vranja, podsetila je da se to dogodilo 2008. godine, kada se pojavio čovek koji je naveo da će zaposliti dve do tri hiljade ljudi, angažovao lokalnu firmu da izvodi neke radove, dobio subvenciju, milione i koji je nestao.
Drugi primer je od jeseni 2012. godine, kada je Aha Mura kupila Prvi maj iz Pirota.
„To je nečuveno šta se dogodilo. Prvi maj prodat je za 2,1 milion dolara Muri, a država joj daje subvenciju od 6,5 miliona evra. Ona praktično ne unosi dinara. A osim toga, još jedan trik, da Mura može da dobije subvenciju, svi radnici privremeno daju otkaz, idu na Biro rada, pa ih onda sa Biroa rada sutradan prijavljuju kao novozaposlene. A pritom se deset godina zna da je Mura pred bankrotstvom“, podsetila je Nikolićeva.
Ministri, predsednici i premijeri se smenjuju u polaganju kamena temeljaca, presecanju vrpci, obilaze presrećne radnike i gađaju narod statističkim podacima kako nam sve bolje ide. U tome su sve vlade bile iste.
Irski sistem, Dinkićevo čedo
Takozvani irski ili slovački sistem subvencija startovao je još 2006. godine, u vreme bivšeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića, koji ga je praktično i uspostavio u Srbiji. Sistem je relativno jednostavan – strani investitor pokreće nekakvu proizvodnju u Srbiji i za to dobija razne vrste olakšica, uključujući tu i do 10.000 evra za svakog zaposlenog radnika.
Sistem je tokom godina uglavnom bio izložen čitavom nizu kritika ekonomskih stručnjaka. Ponekad se stoga moglo čuti da je možda pogrešno govoriti o stranim investicijama, već o srpskim investicijama u inostrane kompanije.
Neki svežiji podaci govore da je Vlada Srbije samo od 2015. godine dala 860 miliona evra subvencija stranim investitorima, mada su svi koji su pokušali da izvedu računicu do kraja naišli na zid. Ugovori su uglavnom tajni. Tako se i dalje ne zna koliko je para dobio Fijat da otvori fabriku u Kragujevcu ili kakav je tačno dil sa Etihadom za aviokompaniju Er Srbija.
Potezanje za rukav
„Najbolje je da nemamo subvencije. Daju li ih Francuska ili Nemačka? Nego, bogata zemlja dolazi ovde po subvencije, i da proizvodi ovde po daleko nižim platama, nego što bi davali svojim radnicima u Nemačkoj. Najbolje je da stvorite takve uslove za poslovanje da ne morate nekoga da vučete za rukav, jer će videti sam svoje interese, jer ćete mu dati niže poreze, jer će imati garantovano sudstvo koje će da reaguje brzo, neće se sporovi dugo voditi, jer će imati takav ambijent da sve administrativne stvari završava brzo, da se to ne vuče godinama. Kad takve uslove napravite, zašto biste davali novac, oni će da trče sami. Zašto trče u Monte Karlo? Zato što im je povoljno“, zaključuje Nikolićeva.
Najgori poslovi za Srbe
Nema ministra i premijera ili predsednika koji se bar jednom nije javno pohvalio (i ostao živ) da je Srbija zemlja „kvalifikovane i jeftine radne snage“.
„Onda je najbolje da uvedemo robovlasništvo. Robovski rad ne košta ništa“, ironično će reći Milan Knežević, vlasnik fabrike Modus.
Sa tim je saglasan ekonomista i stručnjak za strana ulaganja Milan Kovačević:
„Mi se reklamiramo kao zemlja jeftine radne snage i podstičemo ulagače u najnižim delatnostima. Zamotavamo kablove i vunu, umesto da proizvodimo robu više klase i borimo se za veće plate radnika.
Sada je samo pitanje koliko se Srbija može iščupati iz začaranog kruga zemlje jeftine radne snage i plaćanja investitorima za dolazak. Država je sve to radila nelogično, tajanstveno, i bez ikakve analize. Takvi su slučajevi od Beograda na vodi pa sve do koncesije za Aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu“, kaže Kovačević.
Ovo ni Tito nije uspeo
Aleksandar Vučić je nakon sastanka sa predsednicom Vlade Rumunije Vjorikom Danćilom, premijerom Bugarske Bojkom Borisovom i premijerom Grčke Aleksisom Ciprasom, u razgovoru sa novinarima rekao da mu se čini da ni za „Titovo vreme, niti za poslednjih 20 godina nije se toliko pozitivnih stvari dogodilo u Nišu“.
„Za grad Niš najviše urađeno, da se grade putevi i pruge, da je stiglo šest fabrika u taj grad. Izgrađen je Klinički centar. I mogu oni da govore o meni šta god hoće, i ko god hoće da govori šta hoće. Jesu li ovo činjenice ili nisu – ja mislim da jesu i vide ih svi ljudi koji u Nišu žive“, rekao je srpski predsednik.
Uzmi pare i briši
Dnevni list „Danas“ je nedavno objavio podatke Nacionalne službe za zapošljavanje od 2011. do 2013. godine, kada je država subvencionisala otvaranje 7.732 radna mesta. Danas u tim firmama radi 2.058 ljudi, odnosno 27 odsto dok je preostalih 73 odsto ostalo bez posla.
(Izvor: Vaseljenska/Vesti)
