Sve što se ticalo smrti oca jedne od učesnica rijalitija Zadruga na Pinku, predstavlja prelazak odavno pomerenih granica dozvoljenog, nezapamćeno kršenje profesionalnih standarda, zloupotrebu dostojanstva preminulog, gaženje intime njegove porodice
Do pre nekoliko meseci, Zrenjaninac Miloš Kockar bio je čovek s običnim problemima i manje-više običnom životnom pričom, jedan od mnogih. U četvrtak, 3. maja, TV Pink direktno je prenosila sahranu Miloša Kockara, a i drugi mediji su – sasvim očekivano – do najsitnijih detalja preneli ko je na sahrani bio, šta je tamo radio, kako se ponašao; uz koju je muziku pokojnik ispraćen i šta je pisalo u oproštajnom govoru.
Ono zbog čega je Miloš Kockar privukao takvu i toliku pažnju, nije imalo veze s njim.
Ovaj običan čovek doživeo je pred sam kraj neobičnu sudbinu. Njegov zet prevario je njegovu ćerku u rijalitiju „Zadruga“, a ona se zatim priključila svom mužu i njegovoj ljubavnici pred kamerama. Donedavno, Željku Mitroviću bilo je dovoljno što Kockareva ćerka boravi u prostoriji u kojoj joj suprug spava, šapuće, svađa se i vodi ljubav s drugom. No, pošto su se stvari tako već namestile, pošto je Milošu otkazalo bolesno srce, kamere su jednostavno preseljene na – groblje.
Dok nas „Zadruga“ ne rastavi
Ćerka Miloša Kockara zove se Kristina, a zovu je Kija. Bivša je stjuardesa, a otac je – o čemu je detaljno pričala pred kamerama – dugo nije priznao, jer je rođena u vanbračnoj vezi. Za nekada anonimnog pevača Slobodana Radanovića udala se u maju prošle godine, da bi ga četiri meseca nakon toga ispratila u „Zadrugu“, gde je pristao da bude bez honorara kako bi se dodatno „afirmisao“. Rastali su se uz poljupce.
Samo sedam dana kasnije, Slobodan je bio u ljubavnoj vezi s izvesnom Lunom Đogani, modnom blogerkom poreklom iz estradno-tabloidne porodice. Uz obaveznu romantiku, nije se tih dana štedelo na ogovoranjima, pričama o braku Kije i Slobodana, objašnjenjima i teorijama, a sve je vrlo često bilo začinjeno scenama loše kamufliranog seksa dvoje preljubnika (pod jorganom, u kokošinjcu, na tavanu, u kupatilu).
A onda je, 18. novembra 2017, u rijaliti ušla – ni manje, ni više, nego prevarena supruga.
Od tog trenutka, sve što se dešavalo u zatvorenom zadrugarskom svetu moglo je da se smatra ozbiljnim socijalnim eksperimentom, opasnom manipulacijom ljudskom privatnošću. Interes svake od uključenih strana bio je jasan – bar onaj javno proklamovan: Slobodan i Luna su se borili za svoju ljubav, a Kija se borila za svog muža, iako je u međuvremenu našla dečka (?!).
Međutim, sve što je u tom ratu bilo prikazano, najbolja je ilustracija do koje granice rijaliti koncept može da dovede: svakodnevne svađe uz gomilu prostakluka, fizički obračuni, tračevi nezamislivi u realnom životu, međusobni novinski sukobi članova porodica učesnika rijalitija postali su sastavni deo života na „Zadruzi“, a i stotina hiljada onih koji su ovaj program redovno pratili.
Kako je planirano da „Zadruga“ bude završena 31. maja, dramaturgija je mesec dana pre završnog kadra naglo dobila na dinamici i užasu. Najpre je Kija javno priznala da i dalje voli svog supruga, onda mu je zarila nokte u lice, onda je bila na sedativima.
Luna je, s druge strane, dobijala napade histerije i patološke ljubomore, dok je Slobodan divljao po dvorištu. U tom smislu, smrt Miloša Kockara bila je samo nastavak: nakon što je čula da joj je umro otac, Kija je dobila Slobodanovu podršku, Luna nervni slom uz navodno povraćanje krvi, pa je Kija mahala „oštrim predmetom“ i padala u nesvest, zatim naglas čitala oproštajni govor ocu, da bi se sve završilo na zrenjanjaninskom groblju. Tamo je, osim Kije i Slobodana, stigla jedna od njihovih rijaliti drugarica, Kijin dečko, Slobodanova porodica. Kamera ih je sve snimila i „ispratila“, a (bivši) bračni par je pred grobljanskom kapijom održao i improvizovanu konferenciju za novinare.
Prevrtanje u grobu
Pošto su učesnici rijalitija pre ulaska na zadrugarsko imanje potpisali ugovore i formalno pravno pristali na čerečenje svoje intime i na sve ono što bi im se pred kamerama moglo dogoditi, TV Pinku se – uprkos svoj grozoti – tu ne može prebaciti ništa. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) dozvolilo je sve što se dozvoliti može i od te adrese nikakve vajde nema – bar ne u smislu obavljanja onoga što je u domenu posla Regulatora. REM, uostalom, odavno ne radi ono zbog čega postoji, već se sad i javno bavi aktivističko-političkim delatnostima, što Mitroviću i njemu sličnima daje mogućnost da po etru divljaju koliko im volja.
Za razliku od onoga što se dešava izmanipulisanim učesnicima rijalitija, sve što se ticalo smrti Miloša Kockara – predstavlja prelazak odavno pomerenih granica dozvoljenog, nezapamćeno kršenje profesionalnih standarda, zloupotrebu dostojanstva preminulog, gaženje intime njegove porodice. Jer, kako je mogao da se oseća bilo ko njemu blizak u prisustvu obezbeđenja TV Pinka, u gomili učesnika rijalitija o kojima u tom trenutku bruje tabloidi? Kako su se osećali ljudi koji za nekim plaču, a Željko Mitrović njihove suze emituje u direktnom prenosu?
Miloš Kockar nije mogao da da dozvolu za tako nešto, jer je već preminuo. On nije bio javna ličnost, pa kamere na njegovom ispraćaju nisu imale šta da traže. Jedina javna ličnost sada je njegova ćerka, što opet ne opravdava lajv striming iznad njegove rake. Nije u javnom interesu, nije ništa što bi direktno doticalo živote građana i građanki. Jedina svrha direktnog prenosa sahrane bila je „Zadruga“ i profit koji će biti ostvaren.
Da je Srbija država kao što nije, da su ovdašnji mediji kao što nisu, da vlasnik TV Pink nije pod direktnom zaštitom vlasti kao što jeste, direktan prenos sahrane podrazumevao bi momentalne kaznene mere. Pre svega, pravo na privatnost i dostojanstvo garantovano je Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, gde se navodi kako „svako ima pravo na poštovanje svoje privatnosti i porodičnog života, doma i prepiske“.
Privatnošću se bavi i Kodeks novinara Srbije, koji u prvoj tački Poglavlja 7 određuje da „novinar poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše“, kao i da je „pravo na privatnost suženo kada je reč o javnim ličnostima, a posebno nosiocima javnih funkcija“.
Da se svojim dokumentima uopšte bave, članovi Saveta REM-a bi na sajtu tog tela mogli da pronađu Pravilnik o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih uslugakoji vrlo detaljno objašnjava šta emiter ne bi smeo da radi. Tako se u članu 19 kaže:
„Pružalac medijske usluge je dužan da informacije o tragičnom događaju objavljuje bez senzacionalizma i uz poštovanje privatnosti i dostojanstva žrtve takvog događaja“.
Ili u članu 20:
„Pružalac medijske usluge je dužan da medijsku uslugu pruža na način kojim se poštuje dostojanstvo ličnosti korisnika medijske usluge, učesnika u programu i lica na koje se objavljena informacija odnosi“.
Sve to pružalac medijske usluge TV Pink nije poštovao. I zbog svega toga – osim ako nas REM istinski ne iznenadi – neće biti čak ni opomenut.
Ne moramo zapravo ni ići toliko daleko i duboko u profesionalne standarde. Zamislimo situaciju u kojoj živimo jedan tih i normalan život. U kojoj imamo ćerku. I u kojoj se ta ćerka – sticajem više nego čudnih okolnosti – nađe u rijaliti programu ružičaste televizije. Nije nam lako, ali šta ćete, život ide dalje. Sve dok se, jednog dana, iznenada kao što ponekad biva – ne prekine. I tada, umesto tihog pogreba u unapred pripremljenoj grobnici, umesto civilizovanog ispraćaja o kakvom smo razmišljali, umesto baštenskog cveća i diskretnih pozdrava – oko sanduka dobijamo istureno odeljenje Pink carstva, sa sve tetoviranim obezbeđenjem, pres konferencijama i rekordnom gledanošću.
Nije da nam je to bitno, mrtvi smo, ne tiče nas se više. Ali, narod bi rekao, verovatno se „u grobu prevrćemo“.
Čak i da nas ne zanima medijska etika, da nas nimalo ne dotiče problematika REM-a ili opstanak TV Pinka uprkos kršenju svih pravila i pravilnika – direktan prenos sahrane je nešto jednostavno ružno i nepristojno, nešto što pristojnom svetu ne prilični, nešto što se ne radi. Ili, kako je to lepo objasnio jedan anonimni komentator ispod izveštaja s hepeninga na zrenjaninskom groblju: „Bogu hvala, ne živim u Srbiji već 20 godina. Gadite mi se“.
