Kako se približavao 9. maj, odnosno Dan pobede kao i Putinova inaguracija, u javnosti se podigla velika galama oko toga zašto Vučić neće prisustvovati Putinovoj inaguraciji i da li će makar prisustvovati vojnoj paradi u Moskvi. Kao da drugih problema nemamo, nacija je potpaljivana ovim sasvim bespotrebnim tenzijama. Naime, sa jedne strane, opozicioni rusofili su potpuno zamenivši formu i suštinu, mislili, da ako Vučićeva poseta izostane Moskvi, to će samo pokazati da Putin i Vučić nisu u dobrim odnosima. Dok sa druge strane, režimski rusofili, potajno su se nadali i strahovali da „sudbonosni“ poziv Vučiću neće izostati.
Čini se, kao da je Vučić vagao, ali i detaljno (is)pratio stanje javnog mnjenja u Srbiji, s` obzirom da je odluka da se ide u Moskvu na vojnu paradu, pala u „poslednjem trenutku“. Kažem odluka da se ide u Moskvu, jer kako je javnosti malo poznato, po diplomatskom protokolu se, u ovakvim slučajevima, prvo Kremlju podnese molba za poziv, pa tek na osnovu te molbe dolazi poziv predsednika Ruske Federacije određenom predstavniku u čije ime je molba preneta. Međutim, ove detalje u javnosti nećete pročitati u žutoj štampi niti će vam mediji saopštiti, jer, uvek dobro dođe da se u javnosti mistifikuje određeni diplomatski protokol. Sa jedne strane, on puni naslovnice novina, dok sa druge, daje „municiju“ analitičarima da „prosipaju mudrost“ u raznim Marićevskim emisijama. Međutim, stvarnost je tako jednostavna, suvoparna i dosadna, da kada bi se širokim narodnim masama na jednostavan način saopštavala, nestao bi važan segment za njenim zaluđivanjem i kontrolom, a tog se resursa ni jedan režim ne bi odrekao.
Ali, da se sada vratimo razlozima Vučićeve posete Moskvi. Ako malo bolje razmislimo, prosto bi bilo nezamislivo da Vučić nije iskoristio ovu situaciju, kada se njegovom posetom Kremlju javno mnjenje tako moćno hipnotiše. U Srbiji, koja je većinski rusofilska (kako režimlije tako i opozicionari), prosto je preveliki luksuz prokockati možda i poslednju šansu za podizanje sopstvenog rejtinga, pred konačnu odluku o predaji Kosmeta koja se opasno približila finalnoj fazi.
Vučić je upravo zahvaljujući manipulaciji rusofilijom, sa kojom gradi kult ruskog čoveka i velikog prijatelja Vladimira Vladimiroviča Putina, uspeo da proturi ogromne ustupke strancima na Zapadu. Osim u režimskim medijima, taj kult često i on sam gradi u javnosti kada ističe da je on taj, koji je Putina prvi put doveo u Srbiju (ovde). Iako je to zapravo u potpunosti netačno. Prva poseta Putina Srbiji bila je još davne 2001. godine kada je Vojislav Koštunica bio predsednik SRJ. Putin je u Srbiju takođe dočekan i za vreme vlasti Borisa Tadića (ovde). Mora se reći i da se i u tom periodu, rusofilijom takođe manipulisalo u medijima. Podsetiću samo na neke od naslova iz medija u tom periodu: „Sastanak Tadića sa Putinom u Zagrebu“, (ovde) „Putin i Tadić u četiri oko o Libiji i Kosovu“(ovde), „Putin: Rusija će ostati saveznik Srbiji“ gde se u istom članku ističe da su: „dvojica državnika razgovarali nasamo sat i 45 minuta, čitav sat duže nego što je planirano“(ovde), „Putin-Tadić: strateško partnerstvo“(ovde), lista je prosto beskonačna.
Tako je Vučić, ovom posetom, sa jedne strane pacifizovao opozicione rusofile, dok je sa druge strane „nahranio“ režimske rusofile, odnosno, veliki deo sopstvenog glasačkog tela.
Međutim, obe rusofilske ekipe, po svojim tvrdnjama, bile su u krivu. Niti je Vučićeva poseta Moskvi i prisustvo vojnoj paradi značila nešto epohalno, niti bi se, da nije došao na istu, bilo šta promenio u odnosima Rusije i Srbije. Ova poseta nije pokazala suštinski ništa, sem naravno forme, koja se u medijima i na društvenim mrežama napumpala do pucanja. Radi dalje demistifikacije treba reći i ovo. Sam uzrok manjka stranih predstavnika na paradi, nije ekskluzivnost dvojice stranih predstavnika koji su jedini prisustvovali – Vučića i Netanjahua, već manja zainteresovanost stranih zemalja iz jednostavnog razloga, što godišnjica nije okrugla.
Vučićeve razloge za prisustvo smo dovoljno obrazložili, ali šta je onda tamo tražio izraelski premijer? Svakako Netanjahu nije imao ni sličnih razloga za prisustvo kao Vučić. Ukratko, sirijska vojska kao i (para)vojne iranske jedinice pripremaju veliku ofanzivu na jug Sirije protiv preostalih islamista. Pozicije na kojima se islamisti nalaze su opasno blizu Golanske visoravni, teritorije koju kontroliše Izrael. Sukobi koji predstoje bi na taj način mogli da ugroze inetrese a i samu bezbednost Izraela, imajući u vidu samu blizinu iranskih jedinica koje su inače arhineprijatelj Izraela i situacija bi mogla da eskalira. Komplikaciji dodatno doprinosi nedavna vest da će rusi nastaviti modernizaciju sirijskog PVO sistema kojim je nedavno oboreno par izraelskih raketa i koje, ako se modernizuju, mogu da ugroze izraelsku vazdušnu nadmoć u tom delu fronta. To bi ova poseta izraelskog premijera trebalo da spreči ili makar ublaži. Dakle, poseta Netanjahua ima duboko državničke pobude. Dok sa druge strane, kako smo već naveli, Vučićeva poseta služi da se podigne sopstveni rejting, pred konačnu kapitulaciju na Kosmetu.
Možda je ovo i dobra prilika da se povuku paralele upravo između ova dva predstavnika koja su se našla na paradi. Prvi je tu da reši problem u najboljem interesu za njegovu zemlju, dok je drugi tu da reši sopstveni problem zvani rejting pred izdaju interesa sopstvene zemlje. Tu dolazimo i do suštinske razlike između nezavisnosti i suverenosti jedne zemlje, kakva je Izrael i na žalost, kolonije kakva je Srbija. U ovim potezima jasno možemo da vidimo razliku između državnika i tehnologa na vlasti.
Na kraju, možda je kontradiktorno i to, što se kod nas i dan Pobede koristi da bi se prikrili sopstveni porazi. Možda je put za promenu stanja upravo da manje gledamo na istok, i da se, umesto toga međusobno pogledamo u oči i vidimo gde se nalazimo. Jer što reče besmrtni Njegoš: „Nada nema pravo ni u koga do u Boga i u svoje ruke”. U ovim rečima stoji razlika između onih koji pobeđuju i onih koji tuđim pobedama prikrivaju sopstvene poraze. Između onih koji su slobodni i između onih koji istu tu slobodu, samo simuliraju.
Autor: Nikola Pavlović,
(Izvor: arheofutura.rs)
