Iako ne prvi a verovatno ni poslednji, prošlonedeljni štrajk taksista u Beogradu biće zapamćen po tome što je otvorio teme za koje mnogi nisu bila svesni da postoje u prevozu putnika.
Osim neslaganja sa predlogom novog Zakona o taksi prevozu u kome se menjaju neki do sada uobičajeni standardi, predviđa veća ovlašćenja komunalne policije, ovog puta u centru pažnje se našao sukob oko novog pristupa poslovanju oličenog u Car:go servisu.
Sukob dve strane se preneo na celu zajednicu, vodio se na društvenim mrežama, medijima, na ulici, a stigao je i do Vlade Srbije.
Krenimo redom.
Početak je obećavao još jedan od sličnih protesta. Blokirane ulice, gužva, nervoza građana i tvrdnje svake od strana o broju, reprezentativnosti, uz optužbe da taksisti ucenjuju sve građane.
“Jedna stvar je kad možda protestom blokirate Vladu, ali je nedopustivo da 250 ljudi blokira život dva miliona građana, da se zaustavi Beograd, blokiraju ljudi koji idu na posao ili vode decu u vrtić”, rekla je potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović
Međutim, kako se dan razvijao u prvi plan je došao jedan od zahteva taksista u štrajku, a to je ukidanje Car:go servisa.
Ubrzo su među građanima počele polemike “za i protiv” vođene u maniru viđenom u Skupštini ili rijaliti programima. Diskreditacije i uvrede gde je najčešći argument slobodno uverenje, a ne objektivne činjenice.
Tako su primera radi svi taksisti postali lopovi, dok su vozači Car:go predstavljeni eksluzivno kao otimači posla i pretnja za egzistenciju taksista.
Retko ko je navodio neke od pravih dilema.
Da li je veći broj taksista zaista potreban ili ne glavnom gradu, zašto se za gotovo identičnu uslugu postupa po dva različita zakona, da li su vozila u okviru Car:go zaista limuzine, da li bi trebalo da i oni koriste žutu traku ili stajališta, kakva prava i obaveze treba da ima Car:go koji je registrovan za “konsultantske delatnosti u oblasti informacione tehnologije” odnosno pružalac usluga softvera, a ne esnafsko udruženje, treba li da ima ista prava kao npr. taksi udruženja, da li i Car:go treba da bude deo radne grupe za donošenje pomenutog Zakona, kakva su iskustva u drugim zemljama…
Pitanja sasvim dovoljno, ali umesto razgovora i rešenja bili smo svedoci sukoba i kako stvari stoje korišćenja prlike za prikupljanje političkih poena.
Dok se od građana i može očekivati laički pristup, podregajan emocijama, manje je očekivano da tim pravcem krenu i oni koji vode ovu zemlju, jer je ovaj protest bio povod da se, kako stvari stoje, ponovo na suprotnom stranama nađu premijerka Ana Brnabić i potpredsednica vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović.
Ministarka Mihajlović je posle početne kritike o besmislenosti protesta naglo ublažila stav i objavila da je dogovoren prekid štrajka uz obećanje da će buntovne taksiste uključiti (tačnije vratiti) u radnu grupu za promenu zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju.
Međutim, u istom saopštenju olako je obećana i zabrana „nezakonito organizovanje taksi prevoza putem interneta i drugih aplikacija, kojima se omogućava obavljanje taksi delatnosti od strane firmi koje angažuju lica koja nemaju odobrenje za obavljanje taksi prevoza“. Ili jednostavnije rečeno “ne želite Uber i Car:Go – neće ih biti”.
Sa druge strane premijerka je pozvala delegaciju pružalaca usluga softvera Car:go na kom im je, kao su saopštili, pružila podršku jer “predstavljaju primer digitalizacije koje modrenizuje jednu industriju”.
Obe strane su propustile priliku da učine više kako bi se stavovi približili, kako bi došo do razumevanja, jer blanko najavljivati ukidanje npr. aplikacija ili elektronskog poslovanja je danas besmisleno, kao što je besmileno podržavati da se iste stvari vode pod različitim zakonima.
Takav put ne vodi ka razumevanju problema, a još manje ka održivom rešenju. Umesto toga pravi se plodno tle za navijački diskurs koji, kao što je poznato, olako može da se sklizne u nasilje dok rešenje ostaje negde daleko u magli.
(Izvor: Insajder.net)
