Više od pola veka Lale Sokolov živeo je sa tajnom, a od njegove želje za preživljavanjem bila je jedino snažnija ljubav prema zatovrenici 34902.
Lale Sokolov je čovek koji je više od 50 godina živeo sa velikom tajnom.
Zbog posla koji je radio i mesta gde ga je obavljao, Sokolov je tokom Drugog svetskog rata video najgore od čovečanstva. Čitav niz godina nikome nije govorio šta je i gde radio. Kada je zakoračio u svoje osamdesete i kada se udaljio od mesta na kojem je radio, tek tada je otkrio svoju tajnu – bio je majstor za tetovaže u ozloglašenom logoru Aušvic.
Danas žitelj predgrađa australijskog grada Melburna, muškarac koji se 1916. godine u Slovačkoj rodio kao Ludvig Lale Ejsenberg, odlučio je da podeli svoju priču sa svetom.
“Ovaj muškarac, majstor za tetovaže iz najozloglašenijeg koncentracionog logora, koji je tetovirao ruke logoraša koje nisu slali u gasne komore, čuvao je svoju tajnu zbog pogrešnog uverenja da je imao nešto da krije”, kaže Heder Moris, spisateljica koja je tri godine dokumentovala Sokolovljevu životnu priču i pretočila je u knjigu “Majstor za tetovaže iz Aušvica”, koja je izašla 11. januara 2018. godine.
Moris je na temelju Sokolovljevih svedočanstava napisala knjigu, a za BBC je otkrila neverovatne detalje iz njegovog života.
“Celog života živeo je u strahu i paranoji zbog strahota koje sa sobom nosi preživljavanje tri godine u koncentracionom logoru”, objasnila je Moris.
“Tri godine sam odmotavala klupko njegove priče. Prvo sam morala da zadobijem njegovo poverenje i trebalo je vremena pre nego što je bio spreman da se upusti u samoposmatranje koje su neki delovi njegove priče zahtevali”, kaže Heder.
Ona je otkrila i da je Sokolov strahovao da bi ga, kada bi javno progovorio, ljudi smatrali saradnikom nacista. Smatrao je i da će čuvanjem svoje tajne, ili kako je on to opisao, noseći teret krivice, zaštititi svoju porodicu. Olakšao je dušu tek nakon što je njegova supruga Gita umrla, otkrivši da je njegova priča priča o preživljavanju, ali i o velikoj ljubavi.
Kao 26-godišnjak 1942. godine odveden je u Aušvic, najveći nacistički logor smrti. Tamo mu je ime zamenjeno brojem 32407, a angažovan je kao građevinac. Radio je na proširenju kapaciteta logora, jer je broj ljudi koje su u njemu držali stalno rastao.
For more than 50 years, Lale Sokolov lived with a secret – one born in a place that witnessed some of the worst of man's inhumanity to man. It would not be shared until he was in his 80s, Lale had been one of tattooists of #Auschwitz. https://t.co/Bjj1JaC2Y9 pic.twitter.com/DA4H2ZKR3F
— Auschwitz Memorial (@AuschwitzMuseum) January 8, 2018
Nakon dolaska se pritajio, ne želeći da iskušava nepredvidljivi temperament SS-ovaca koji su radili kao čuvari. Ali, ubrzo je oboleo od tifusne groznice. O njemu je tokom bolesti brinuo izvesni francuski učitelj Pepan. On je bio taj koji je Sokolovu istetovirao njegov identifikacioni broj.
Kada je ozdravio, Lale je počeo da radi s Pepanom i sam je ubrzo počeo da tetovira. Onda je Pepan jednog dana jednostavno nestao. Lale nikada nije saznao šta se njim dogodilo.
Kako je govorio šest jezika – slovački, nemački, ruski, francuski, mađarski i poljski – Lale je unapređen u glavnog majstora za tetovaže u Aušvicu. Dobio je papir na kojem je pisalo “Odeljenje za politiku” i kesu punu potrepština za tetoviranje. Postao je zaposleni političkog krila SS-a. Laleta je u svakom trenutku nadgledao policijski službenik, a to je značilo da je do određene mere zaštićen.
Kao majstor za tetovaže, ručao je u upravnoj zgradi, dato mu je više životnih potrepština, spavao je u jednokrevetnoj sobi i posle posla je imao pravo na slobodno vreme.
“Nikada na sebe nije gledao kao na kolaboracionistu. Nikada”, kaže Heder Moris.
“Radio je to što je radio kako bi preživeo. Rekao je da mu nisu ponudili dva posla da bi mogao da bira. Rekao je da je radio ono što mu je rečeno. Uzeli ste taj posao i bili ste zahvalni jer ste znali da ćete se sledećeg dana probuditi”, kaže ona.
Uprkos privilegijama, pretnji smrću se nikada nije rešio.
“Često je viđao Jozefa Mengelea jer je on svoje “pacijente” često pronalazio u novim pridošlicama. To je značilo da su nakon dolaska u logor vrlo brzo došli kod Laleta”, objašnjava Moris.
“Pevušeći neku opernu melodiju, Mengele bi seo pored Laleta i terorisao ga rečima: Jednog dana, majstore tetovaža, uzeću tebe – jednog dana.
Lale je tokom sledeće dve godine sa svojim asistentima tetovirao stotine hiljada zatvorenika. Samo su zatvorenici Aušvica, Birkenaua i Monovica tetovirani i te tetovaže su postale jedan od najprepoznatljivijih simbola Holokausta i nacističke fabrike smrti. Tetoviranje je počelo tokom jeseni 1941. godine.
Na proleće 1943. godine svi zatvorenici su bili tetovirani i numerisani. Lale je tetovirao mašinom sa dve igle, nakon što se metoda utiskivanja brojeva pokazala neefikasnom.
Dok je još bio Pepanov asistent, u julu 1942. dobio je zadatak da na kožu jedne devojke upiše broj 34902. Slovak je priznao da ga je tetoviranje mladih žena ispunjavalo jezom. Pepan bi mu tada rekao da to mora da uradi inače će ga nacisti ubiti.
Lale je uzeo devojčinu ruku i dok joj je tetovirao broj na ruku, ona je tetovirala svoj broj na njegovo srce. Zatvorenica broj 34902 zvala se Gita i boravila je u ženskom logoru u Birkenauu.
Uz pomoć svog čuvara iz SS-a, Lale joj je slao pisma, a ta pisma su dovela i do tajnih susreta. Lale je pokušavao da brine o njoj. Potajno joj je davao dodatne namirnice i čak je uspeo da je prebaci na bolje radno mesto. Pokušao je da joj pruži nadu.
“Gita je imala svoje sumnje. Snažne sumnje. Nije videla budućnost. On je uvek znao da će preživeti. Nije znao kako, ali sve se vraća na to. On je preživeo zato što je imao sreće, bio je na pravom mestu u pravo vreme i uspeo je da izmanipuliše prilike koje su mu se ukazale”, dodaje Moris.
Lale je koristio svoju poziciju majstora za tetovaže kako bi prehranio što je više moguće ljudi. Menjao je čak i novac i nakit za hranu i potrepštine koje su zatvorenicima najviše nedostajale.
Kada su 1945. godine neposredno pre dolaska Rusa u Nemačku logori ispražnjeni, Gita Fuhrmanova je nestala iz Laletovog života. Bila je među odabranima koji su napustili logor. Lale je zahvaljujući nakitu koji je ukrao od nacista uspeo da stigne do svog rodnog mesta Krompahija u tadašnjoj Čehoslovačkoj.
The Tattooist of Auschwitz – a new book by Heather Morris on the lives of Lale and Gita Sokolov – https://t.co/hEgW2HcTHE
— Refael Paulo (@RefaelPaulo929) January 8, 2018
Da li je mogao da se nada da će ikada opet videti Gitu?
Na konjskoj zaprezi se zaputio prema Bratislavi, mestu gde bi povratnici u Čehoslovačku prvo došli. Proveo je nedelje čekajući na železničkoj stanici, međutim nije imao uspeha. Šef stanice mu je rekao da pokuša da proveri u Crvenom krstu.
Na putu do tamo, mlada žena je iskoračila na ulicu ispred njegove konjske zaprege. Njeno lice mu je bilo poznato. Oči takođe. Gita ga je pronašla.
Par se venčao u oktobru 1945. godine, i tada su promenili prezime u Sokolov, kako bi se bolje uklopili u sovjetsku Čehoslovačku. Lale je otvorio prodavnicu tekstila i ona je neko vreme bila uspešna, ali kada je vlast otkrila da potajno šalje novac pokretu za ustanovljenje jevrejske države, prodavnica mu je nacionalizovana, a on je završio u zatvoru.
Tokom jednog dopusta, on i Gita su pobegli iz Čehoslovačke. Prvo su neko vreme bili u Beču, pa su se preselili u Pariz, da bi na kraju stigli do Australije i Melburna. Lale je tamo ponovo pokrenuo prodavnicu tekstila, a Gita je počela da dizajnira haljine. Prvo dete su dobili 1961. godine, kada im se rodio sin Gari.
U Melburnu su ostali do kraja svojih života. Gita je pre svoje smrti 2003. godine nekoliko puta posetila Evropu. Lale se nikada nije vratio.
Heder Moris je tokom istraživanja koje je sprovodila za potrebe pisanja knjige otkrila i da su Laletovi roditelji ubijeni u Aušvicu, ali on je umro pre tog otkrića, tako da nikada nije saznao šta im se dogodilo.
Sokolovljeva priča fascinirala je Kedrika Gefena, predsednika organizacije March of the Living Australia, koja odaje počast žrtvama i onima koji su preživeli Holokaust.
“Nikada nisam razmišljao o identitetu osobe koja je tetovirala zatvorenike. Nisam znao da li su bili zatvorenici koje su nacisti naterali da rade taj nezamisliv posao”, tvrdi Gefen.
Za njega je ova priča važna jer se putem nje stvara veza s prošlošću.
“Ovo su opipljive emocije i iskustva ljudi. Važno je ispričati te priče jer se tako humanizuje uloga o kojoj mnogi ljudi nisu ni razmišljali. Ko je osoba koja je morala tako fizički da degradira ljude? Zašto je on to radio? Kakav je bio njegov život? Šta mu se dogodilo?”, rekao je Gefen.
(izvor: nationalgeographic.rs)
