Sa šefovima koji nose pamučne pantalone i sportsku odeću, prisustvujemo smrti odela kao obeležja superiornosti.
Setite se kada su vas poslednji put odvukli u sobu za sastanke zbog evaluacije. Šta je vaš menadžer nosio? Par elegantnih zagasito belih Novesta patka, radnu košulju Endžinird Garments, i nekakve bizarno preskupe zelene pantalone? Tako sam i mislio. Tokom 2018. godine , mnogo je verovatnije da će vaš šef – i njegov ili njen šef – pre obnavljati svoju garderobu u nekom alternativno – hipsterskom butiku, nego u prodavnici iz čijih izloga sijaju svečane cipele i elegantna odela.
A nisu samo medijske kompanije te koje su tokom proteklih godina odlučile da odbace odelo. Džej Pi Morgan, najveća američka banka, je 2016. spustila svoj kodeks oblačenja na „nonšalantno elegantno“. Iako zaposleni baš i ne mogu da dođu na posao i ceo dan rade šta već bankari rade po ceo dan – podižu cene pšenice u Uzbekistanu, zabave radi? – u japankama i trenerci s kapuljačom, konačno više ne moraju svake nedelje uveče da štirkaju svoje kragne.
Lagana propast odela kao definitivnog odevnog obeležja vlasti i odgovornosti je indikativna za promenu stava prema samoj prirodi rada. Tokom ove decenije je došlo do globalnog porasta ekonomije tezgarenja, remeteći konvencijalno razumevanje onoga što rad jeste i može da bude. Tu je i sve veći broj frilensera koji se pridružuju radnoj snazi u UK koja je samozaposlena – i koja broji malo manje od pet miliona ljudi – što objašnjava zašto kompanije kao što je We Work razvaljuju na tržištu.
Ugovora bez obaveznih radnih sati je sve više, i dolazi do tektonskih poremećaja u ustrojstvu rada od 9 do 5.
S toga su firme – razumljivo, želeći da im radnici ostanu zadovoljni – morale da olabave svoje metaforičke kravate. Ovih dana, menadžeri su ti prijatelji, u kancelarijama ima pristojne kafe, a povremeno i besplatnog piva, a odela su poslednji bastioni vremena kada je posao izgledao kao, pa, posao. „Nonšalantni petak“ – zabavna mala koska koju ti posao baca da bi stvorio iluziju da svo to rmbačenje zapravo nije teret, jer kako analiza učinka može da ti predstavlja teret kada nosiš farmerke – je postao način života.
Tokom većeg dela polovine veka, odelo je bilo nešto što je čovek (ne svaki čovek, to se podrazumeva) nosio. Na poslu ili u pabu, dok su pijuckali pivo, ljudi su zakopčavali svoje sakoe i nameštali šešire, živeći život u veličanstvenoj crno-beloj tehnici.
Do krize je došlo krajem šezdesetih, kada su hipici, naduvani u svojoj beskrajnoj mudrosti, shvatili da bi biti vezan za ograničenja kapitalizma putem načina odevanja imalo negativan uticaj i na njih i na druge.
Deceniju kasnije, pank je težio tome da još više obeshrabri podložnu omladinu Britanije pre Tačerkine ere od toga da se pridruži korporativnoj trci pacova, ubedivši je da troši para i para na flanel i majice u buticima u zapadnom Londonu – što je bila nedoslednost koju je sin Malkolma Meklarena i Vivijen Vestvud lepo zaokružio 40 godina kasnije, kada je odlučio da spali pankerskih artefakta u vrednosti od više miliona dolara, umesto da ih proda i novac donira, ne znam, bukvalno bilo kojoj od službi koja je desetkovana tokom godina konzervativne politike.
Posle osamdesetih, tokom kojih su – ako je svaki dokumentarac o tom periodu koji sam gledao tačan – svi u zemlji urlali u mobilne telefone, dok su jedni drugima usisavali ostrige iz gornjih džepova na sakoima, došle su devedesete. Propast odela se bližila tome da postane konačna. Da, verovatno ste ga i dalje nosili na poslu, ali svakako ne na utakmicama ili klubovima subotom uveče. Osim ako niste bili Džarvis Koker – što verovatno niste bili.
Odelo je sada obeležje podele između radne snage i viših slojeva, onih koji imaju i onih koji imaju manje. Ovo je možda razlog zašto je politika odevanja u mnogim profesijama ublažena. U sveti posle kraha berze i protesta Okupiraj, kompanije sve više razumeju da više nego ikada ranije moraju da deluju ljupko.
Van sveta finansija koji je i dalje u odelima, lak, iako neverovatno površan način da se stvori veštački osećaj prijateljstva je da šef odeljenja počne da nosi jaknicu i neke savršeno krojene farmerke na poslu. Od para za sitne troškove mu kupiš blejzer za poslovni sastanak sa potencijalnim finansijerima u Kelnu, i svi su srećni.
Od kraha berze smo u iskušenju da na one koji nose odela gledamo kao na neku đavolsku podvrstu ljudskih bića. Gledati na njih kao na magarce koji šmrču koku, petljaju sa troškovima, dobijaju bonuse i koji su gotovo svojeručno bacili svet u finansijsku propast je u isti mah i katarzično i uprošćeno viđenje.
Setite se kako reagujete kada u petak uveče posle posla u baru ili klubu ugledate grupu upicanjenih momaka u odelima. Ako zaposednu sto pored vas oko šest ili sedam, verovatno ćete biti u stanju da tolerišete njihovo napadno kreveljenje i urlanje: svako ima prava da stuče četiri do šest krigli jakog piva posle naporne nedelje. Ali ako dođu iole kasnije, to ume da zasmeta. Deluju kao da im tu nije mesto, ali zrače nekom vrstom samopouzdanja koje im pruža novac, a koje se često pretvori u čistu aroganciju. Kladim se da većina vas koji ovo čitate instiktivno izgovori „O, bože“ kada na vrata upadne horda tipova u odelcima, koji su odlučili da je baš vaše lokalno pojilo savršeno mesto da sednu i glasno komentarišu svoj protekli dan u korporativnom svetu.
Takva reakcija je razumljiva. Na kraju krajeva, odelo van retkih i specifičnih neradnih konteksta samo može da nas podseti na posao – a mnogi od nas maštaju da posao izbegnu.
Masovna pojava ljudi u odelima takođe predstavlja opasnost za krajeve grada koji su navodno u trendu. Džentrifikacija ide u tri faze, a te faze su vrišteći očigledne ako odvojiš trenutak i spustiš pogled da vidiš ko kakvu obuću nosi. Razgažene Vans patike mladih umetnika postaju šljašteče Red Vings medijskih profesionalaca. A zatim, kako noć smenjuje dan, obuća postaje par neverovatno uglancanih zift crnih mokasina. Odela su stigla. Proces je okončan.
Sve to je razlog zašto, kada je rekao da Džeremi Korbin treba da „Obuče pravo odelo, zategne kravatu i peva državnu himnu“, Dejvid Kameron nije jednostavno tražio da se ugledni gospodin dotera za još jedan uzbudjiv susret u parlamentu. Pre će biti da je Kameron izrazio strah da geslo da fino odelo čini čoveka ubrzano prestaje da važi.
Nadajmo se da je u pravu.
(izvor: vice.com)
