Kako se Vučić “nije bojao” u Nišu

“Ne može ovuda, morate odozgo”, viče saobraćajac na kružnom toku. Taksista psuje. Ulica Dimitrija Tucovića u Nišu je ravna, duga i – zatvorena. U njoj se nalazi novi pogon nemačke fabrike “Leoni”, kojeg će za sat ili dva svečano otvoriti predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Sreda je, 25. april, frtalj do 10. Žurimo da stignemo po akreditacije, bez kojih nećemo moći da uđemo u fabričku halu, ali, ulica je zatvorena. Doduše, ne za sve. Autobus prekriven reklamom “Emmezeta” prolazi policijski punkt, nakon kraćeg razgovora.

Da li je to bio jedan od tri autobusa koja su tog jutra pošla iz Zaječara, sa ciljem da uveličaju proslavu u Nišu, a kako su javili članovi Istinomera i Crte koji su se tada zatekli u tom gradu? Najverovatnije ne. Štaviše, osim pomenutog “Emmezeta” autobusa, nećemo tog dana videti nijedan drugi organizovani vid prevoza, namenjen veličanju još jednog u nizu uspeha aktuelne vlasti, plaćenog parama građana: portal “Južne vesti” javio je da je 150 autobusa doterano u blizinu Leonija, sa ljudima iz cele jugoistočne Srbije, ali oni su došli sa druge strane, od autoputa, i stali pored niškog zatvora, koji je takođe u blizini nove fabrike.

No, mi moramo “odozgo”. Idemo “odozgo”, spuštamo se, i dolazimo do novog kružnog toka koji je – takođe zatvoren. Taksista opet psuje, još grđe. Ljudi iz automobila se – jedan po jedan, kako dođu na red – ubeđuju sa policijom da su im na prethodnom kružnom toku rekli da dođu ovamo, ali uzalud. Dolazi naš auto na red: “Televizijska ekipa!”, vičemo, mada nikakve akreditacije nemamo, jer, je l’, tek idemo po njih. Prolazimo.

No, nismo daleko stigli. Novi kružni tok je krajnje odredište, odatle moramo peške. Do fabrike je dobrih pola kilometara, a sunce peče kao da je podne nekog julskog dana. Daleko od toga da smo jedini koji moraju da pešače ka fabrici – grupe i grupice formiraju kolonu ljudi koja ide ka novom pogonu “Leonija”. Sunce tako nemilosrdno prži da je jedna grupica morala da se zbije pod hlad bilborda.

Stižemo do improvizovane bine ispred “Leonija”. Nasred ulice, asfalt upekao, hlada nigde. Muvaj se po gužvi i čekaj. No, malo-malo pa te neko nimalo nežno povuče nazad: obezbeđenje je svuda – možda su formalno neobeleženi, ali su vidljivi “sa kilometar”: kratka frizura, kratak vrat, gabarit “dva sa dva”. Oni su zaduženi da “zaokružuju” Vučićeve pristalice koje ga očekuju, a ujedno da naprave špalir kojim će predsednik da dođe.

No, predsednika nema pa nema. Ljudima koji ga čekaju (a koji nisu novinari ili snimatelji) to izgleda ne smeta: deluje da su svakog dana pod suncem, kišom i otvorenim nebom. Pitam preplanulog starca, bledih i pomalo zakrvavljenih očiju odakle je i šta očekuje da će Vučić da kaže danas.

“Ovdi, evropsko selo Donje Međurovo. Šta će da kaže? Pa, reći će kako nas zapošljava, šta drugo da kaže, alal mu vera, pravi čovek na pravom mestu.”

Drugi se ubacuje: “Evo ga ide!”

“Čekaj da pozdravim Vučka”, kaže mi prvi starac. Počinje aplauz okupljenih. “Evo ga. Evo ga. Oooo Vučko, Vučkoooo, bravo Vučkooo. A ti, nemoj da si neka opozicija, ću ti iscepim novine”, kaže starac, uz smeh njegovih drugara.

Predsednik, nasmejan, pozdravlja se nasumično dok prolazi i potom penje na binu. Iako je pretoplo, Vučić je u “komplet opremi” – košulja, odelo, kravata: ozbiljna situacija, reč je o nemačkim investitorima, a ne tamo nekom dolasku na javni servis u džemperu ili smotri vojske u “kežual” sakou bez kravate…

“…Hoću da vam se zahvalim što ste u ovolikom broju jutros se okupili ovde…”, počinje predsednik. (“Biće i više!”, viču iz publike.)

“…Još jedanput vam beskrajno hvala što ste me u ovolikom broju sačekali danas. Mnogo mi znači, jer neki su govorili ’ne smeš da odeš u Niš, mi ćemo da te isteramo’…” (Bura negodovanja: “Lažu! Ua! Banda!”)

“… a da li mislite da treba da se plaši u Niš da ode onaj koji je doveo sve ove fabrike, da se plaši Niša onaj ko je gradio puteve koje niko nije izgradio u prethodnim decenijama, onaj ko je izgradio najmoderniji klinički centar…” (Aplauz, uzvik “Bravobravobravo”, jedna reč)

“…Ja sam danas došao da pozovem radnike u Vladu Srbije da sa Anom Brnabić, ali i sa mnom, razgovaraju o tome da im platimo ono što su im oni ukrali pre 12, 13 i 14 godina (“Ua banda!”), da pronađemo načina kako da taj problem rešimo…” (aplauz)

Kako to predsednik poziva radnike u Vladu Srbije, zašto, i s kojim nadležnostima, nije baš dopiralo do mozga reportera u tom trenutku. Sunce prži, stojimo na asfaltu već sat vremena, i razmišljanje nije baš na zavidnom nivou.

No, predsednik tera dalje, nabraja uspehe, kaže da se nikog ne plaši (aplauz), da će plate i penzije da budu više, da besplatan sir postoji samo u mišolovci, da je Niš danas grad budućnosti, i “ne može onaj ko je napravio gotovo sve da bude kriv, a da je zaslužan onaj koji je srušio i uništio sve”.

Potom prelazi na priču o Kosovu, gledaoci su slabo zainteresovani, a predsednik završava svoj govor nakon svega devet minuta, glasno “vama i vašim porodicama želim sve najbolje, živeo Niš, živela Srbija!”.

Par sati čekanja na žežućem suncu za manje od devet minuta govora. Da li je vredelo, kako se svidelo publici?

“Super”, kaže žena od 60-ak godina. Nije baš pričljiva. Reporter je pita da li je čula šta se događa oko niškog Aerodroma – uostalom, te večeri će u centru Niša biti organizovan do sada najmasovniji protest ovim povodom – kaže, jeste, ali ne zna šta bi ona tu uradila. No, uskače njen muž: “On zna šta treba da se radi. Mi ne znamo. Mi smo samo tu da podržimo to što on misli.”

“Lepo, predivno. Izuzetno. Zadovoljni smo”, kaže čovek od nekih 55 godina. Reporter ga pita odakle je, on kaže “Odavde, iz Niša, iz doma zdravlja.”

“A jeste uzeli slobodan dan?”

“Ne, kolektivno smo došli.”

“Jeste li čuli šta se događa sa Aerodromom u Nišu?”

“Pa, ne. To je politika, to me ne interesuje”, kaže.

Ljudi se polako razilaze. “Jel ima još vode”, pita jedan čovek. “Kod mene”, odgovara mu neka devojka, “mi delimo i dalje vodu, ’ajde dođite da uzmete.”

Reporter zaustavlja staricu da mu ispriča utiske.

“Oduševljena sam velikim brojem odziva, to je jedan veliki znak, podrška Vučiću. Boljeg nemamo. Za njega sve dajemo. I sa bolesnom rukom, koja ima četiri operacije, i sa 80 godina došla sam iz Jelašnice da ga vidim.”

“Kako ste došli?”

“Autobusom, organizovano, iz sela.”

 “A ko je organizovao?”

“Pa mi, organizacija, nema tu šta, oćemo – oćemo. Ja sam inače aktivista, odbornik u Niškoj banji, i bez mene ne može, izabrali smo to, to ćemo i podržati. A i ne damo da bude neka mrlja Nišlijama.”

Drugi deo odvija se unutar fabrike. Najpre predsednik obilazi fabriku, fotografiše se sa radnicima, koji u međuvremenu kablove uvijaju u izolir traku. U obraćanju novinarima prvo govore nemački partneri, a onda za govornicu izlazi gradonačelnik Niša Darko Bulatović. Na njegov izlazak pred mikrofon, žena pored mene – novinarka li je, šta li je – postaje kao u struju uključena.

Najpre, prvo tapše desetak sekundi duže od svih ostalih. A potom, malo-malo pa sama zatapše nepovezano, a otme joj se i “bravo” ponekad.

Evo kako to izgleda. Priča gradonačelnik Bulatović: “…Za razliku od perioda kada su se fabrike u našem gradu zatvarale, prodavale u bescenje, radnici otpustali sa poslova, plate neisplaćivale, mi danas sa našom državom, sa našom vladom, gradimo nove fabrike (žena počinje da tapše tap-tap-tap), zapošljavamo ljude, otvaramo nova radna mesta (tap-tap). Ponovo se u Nišu (tap-tap) zapošljavaju inženjeri (“Bravo!”), visokoobrazovani ljudi, kadrovi (tap-tap), svi oni koji su decenijama unazad napustali naš grad i odlazili (tap-tap) u beli svet (“Bravo”, tap-tap-tap…).

Završi gradonačelnik (još jedno, najjače, “Brrrravo!”), nastupi predsednik.

Kao što je obučen “komplet”, odelo i kravata, predsednik ovoga puta nema nameru da improvizuje: čita, ne kaže ono njegovo “ja ne volim da čitam ono što mi napišu”, već počinje sa “Nema lepšeg posla od ovoga”, a potom citira Tomasa Džefersona i Martina Lutera Kinga.

“Mnogo smo novca uložili u projekte ovde u Nišu, u projekte koji generišu razvoj, nove poslove i novi rad. Klinički centar, naučno tehnološki park i nove fasade, ali i 2,7 milijardi evra u putnu, saobraćajnu i železničku infrastrukturu u Nišu, Niškom okrugu. Sve to radimo da bi Niš više i bolje radio… Ko li mi je napisao ovih 2,7 milijardi, malo je preterano. Ali zato što je to taj novi težak rad jedino u šta verujemo. Ne pomeraju reči sa mesta, pomeraju dela…” i tako dalje.

Dosta jednoličan i neuobičajeno neemotivan predsednikov govor nasumičnim tapšanjem prekida pomenuta gospođa.

“…Želim još jedanput da se zahvalim našem prijateljima iz Nemačke (tap-tap-tap-tap), da se zahvalim ljudima iz nemačke ambasade (tap), pojedinim investitorima koji dolaze iz te lepe i velike zemlje (tap), ali pre svega da čestitam vama, dragi radnici (tap-tap-tap-tap-tap) i da vam kažem da ste vi ponos i Niša i Srbije (ovde već kreće pravi aplauz, a gospođa, uhvaćena na spavanju, brzo pokušava da nadoknadi i priključuje se: taptaptaptap)… Hvala vam još jednom, želim vam mnogo teškog i napornog rada, živeo Niš, živela Srbija”. (“Živeo Vučić!”, poviče gospođa, aplaudirajući iz sve snage, pokušavajući da nadglasa prisutne).

Potom počinje konferencija za novinare, gosti i investitori iz Nemačke odlaze, ostaje samo predsednik sa novinarima. Postaje jasno da je jednoličan govor bio namenjen gostima. Građanima, za unutrašnju upotrebu, namenjena je konferencija za štampu, puna agresije i uvreda. Zaposlena u predsednikovom kabinetu pita novinare ko ima pitanje u vezi sa današnjim događajem. Javlja se samo reporter Istinomera. No, prva mikrofon dobija zaposlena na TV Prva, čita sa papira i pogađa pravo u centar problema:

“Možete li molim vas da prokomentarišete tvrdnje pojedinih lidera opozicionih da ste se u pojedinim centrima moći dogovarali za razmenu teritorija, gde bi Srbija dobila sever Kosova, a neki drugi stolicu u Ujedinjenim nacijama, ali i jug Srbije?”

Pored reportera Istinomera novinarka tiho razgovara telefonom, kaže, ova sa Prve je pitala ovo za Kosovo.

Vučić priča standardnu priču o Jeremiću, Jankoviću, Đilasu, Kosovu, Evropskom sudu pravde, pa prelazi na otvaranje fabrika, bolnica, puteva, pruga, i opet kako se ne boji da dođe u Niš…

Sledeće pitanje “Južna Srbija Info”: “Malopre ste već, predsedniče, odgovorili, ali, uprkos svih ozbiljnih i manje ozbiljnih pretnji, pogotovo na društvenim mrežama, ipak ste došli u Niš. I komentar za popodnevne najavljene proteste.”

Opet Vučić o Jeremiću, Jankoviću, Đilasu, dodaje i nekog “Bananu”, kaže, to je “njihov lokalni lider ovde”. Kaže, oni su uništili Niš i sve razorili, a mi smo sve pokrenuli i sve napravili…

Traje to neko vreme, pa prestane, ama “Južna Srbija Info” je uporna: “Protesti popodne, kako komentarišete?”

“To je mnogo lepo i demokratsko pravo svakoga da protestuje”, i nastavlja da to ima političku pozadinu, opet Jeremić, Janković, Đilas, i da je to “mnogo glupo osmišljeno”, kaže predsednik, i onda o Aerodromu:

“Mi još odluku nemamo, i rekao sam Zorani da lako može da se dogodi da donesemo odluku gde ćemo Nišu da vratimo taj Aerodrom.” Šta on kao predsednik ima da govori ministarki Mihajlović šta će da se odlučuje o Aerodromu u Nišu, i kako će da “vrate” Aerodrom kad je on još u vlasništvu Grada, i nema odakle da se “vraća”, to nije pomenuo, ali jeste pomenuo nekakav referendum, da će narod da odluči i njihovi predstavnici.

Onda opet o Kosovu, lopovima, budžetu, suficitu, pa upita: “Hoće SNS u Nišu da ostane to (Aerodrom) gradu Nišu, a ne Srbiji? Nema problema, ljudi. Niko neće da skida glave lokalnim odborima zbog toga, da smenjujemo ljude ili nešto. Nema problema, evo vam to. Al’ onda ćete ljudima u Nišu morati da objasnite zašto zaostajete u razvoju… Nisam mislio fizički zaostajete u razvoju, što bi se neki ponudili da mogu da me uhvate za reč, već sam mislio u ekonomskom razvoju…”

Gordana Uzelac, TV Pink, taman zaustila da upita: “Ne znam da li ste videli izjave albanskih političara, zamenik kosovskog premijera Enver Hodža kaže da je formiranje Zajednice srpskih opština…”, kad je prekinu predsednik: “Ma nije on Enver Hodža, Enver Hodža je bio albanski lider, ovo je Hodžaj, a drugačije mu je ime.”

Uzelac: “Ne znam kako se zove, dobro, možda sam pogrešila.”

Predsednik: “Nije važno, ne znam ni ja.” Potom, nakon nekoliko rečenica, predsednik ponovo dolazi do Hodžaja i okreće se prisutnim funkcionerima: “Kako se zove Hodžaj?”

Nekoliko sekundi tišine, svi ćute, neki vrte glavom.

“Ne znam ni sam. Ma ne vredi, hiljadu puta sam ga video, mislio sam da znam poimence svakog Albanca, ali nažalost ne znam. Izgleda da starim.”

Nakon opsežnog odgovora Gordani Uzelac, i još nekoliko potpitanja, dolazi na red i reporter Istinomera: “Koliko je Srbija od 2014. ukupno dala državne pomoći Leoniju?”

Predsednik ne zna. Prvo kaže 3,6 miliona, pa gleda u svoje saradnike. Oni mu nešto pričaju, on blago iznerviran kaže: “Nisam vas razumeo ništa.”

Jedan od saradnika prilazi i donosi fasciklu: “Mi smo ukupno dali za fabrike u Doljevcu, Prokuplju i Nišu 30 miliona 674 hiljade evra. I ja mislim da je to spasilo ovaj kraj. Ne bi nam niko ostao ni u Prokuplju, ni u Merošini, ni u Doljevcu, a bogami, malo ko i u Nišu. Takođe, ja nemam u ovom trenutku, ali sasvim sigurno, još najmanje 8, 9 ili 10 miliona evra za druge fabrike ovde u Nišu.”

Drugo pitanje, teoretski, dovodi predsednika na klizav teren: slobodu medija. Tog jutra je izašao novi godišnji izveštaj Reportera bez granica, po kojem je Srbija nazadovala za 10 mesta u medijskim slobodama, i u kome eksplicitno piše:

Blagi osmeh je na licu predsednika dok sluša ove reči. Na pitanje reportera – da li se oseća odgovornim zbog ovoga i šta će uraditi da se stanje poboljša – predsednik u hodu sklapa odgovor:

“Ja samo želim da vam kažem da ne mislim da se vi osećate nebezbedno, i ne vidim da je bilo ko imao bilo koji ozbiljan problem. Ali mi je interesantno da govore o predsedniku Aleksandru Vučiću, iako predsednik tu nema nikakve nadležnosti. To mi govori da je reč o političkoj kampanji. Ali, neka ostave tu političku kampanju. Ja sam saglasan i zato smo počeli stvari da menjamo i da razgovaramo sa svima. Ja sam saglasan da treba da se razgovara, i zato će svi relevantni ljudi da razgovaraju, i da vidimo kako da te probleme rešimo.”

A onda, iz vedra neba, spušta temu na lični nivo: “Možete li da mi kažete, je li vas neko napao? Vas?”

’Aj sad. Naravno da znam pravi odgovor na ovo pitanje: nije reč o meni, nego o drugim kolegama, novinarima, koji su bili napadnuti, što fizički, što prljavim kampanjama po tabloidima. I taj odgovor mi je kristalno jasan – pet minuta nakon završetka konferencije.

No, za razliku od predsednika, nemam višedecenijski trening da svaku nezgodnu situaciju u sekundi okrenem u svoju korist. Stoga, u tom trenutku, umesto da jednostavnim manevrom vratim lopticu na predsednikovo polje, upadam u zamku i odgovaram na pitanje – a tu je svaki odgovor pogrešan, čak i ako je formalno tačan. Moj je bio – jeste, na društvenim mrežama.

Pogrešan pas, otvoren kontranapad.

“Na društvenim mrežama? Pa mene na društvenim mrežama razapinju svaki dan. Psuju mi i oca i majku, govore da treba da me zakolju, govore da krvlju treba moja deca da operu ukoliko budem hteo da branim Kosovo, i to je juče bila glavna stvar na društvenim mrežama. Kakve veze, šta mi da radimo sa društvenim mrežama? Da zabranimo ljudima da pišu šta hoće?”

Džaba vrtim glavom, džaba dovikujem (otišao mikrofon) “Nije to tema, mediji su tema”. Ode to u spin, da se ne vrati.

“A nije vam to tema? A nije vam tema šta god da vas pitam, nego ono što biste vi voleli da čujete. (…) Ali meni je važno, zbog činjenice da se, kao i vi, i svi drugi novinari moraju da osećaju sasvim bezbedno. A što se tiče društvenih mreža, šta god da bih pokušao da regulišem na društvenim mrežama, vi prvi biste me optužili i rekli, evo ga, ukida medijske slobode, brani nam da mu kažemo šta mislimo o njemu, o njegovoj zločinačkoj familiji…”

Džaba što društvene mreže nisu mediji, džaba što je pitanje bilo o napadima na novinare i izveštaju Reportera bez granica, predsednik je lagano prihvatio ponuđenu priliku i rutinski odgovorio ono što je želeo. AV 1, RM 0.

 Kasnije će ga novinarka Dojče Velea takođe upitati u vezi sa pogoršanjem slobode medija (“Zanima me kako tako mislite da vodite Srbiju u Evropsku uniju?”), ali je staza već utabana:

“Ja mislim da je vodimo brže nego što je vodio bilo ko pre nas. Pokušaćemo da se postaramo da promenimo takvu vrstu percepcije, ali ja vidim da ste vi vrlo slobodni, kao i vaš kolega, i veoma sam srećan zbog toga, kao i svi drugi.”

A onda sledeće pitanje, koje počinje ovako: “Moje poštovanje. Ja sam Toma Todorović, bezbedni novinar ’Politike’”…

Po završetku konferencije, zajedno kroz halu idu gradonačelnik Niša i lokalni novinar: “Dobar si bio, baš dobar”, kaže novinar gradonačelniku.

U povratku, čekajući taksi, lokalni snimatelj kaže: “Ovo je Južni Teksas, dovode zemljoposednike i robovlasnike, daju im pare, a ovi ljudi odavde će da beru pamuk, za najminimalniji minimalac.”

Taksista koji nas odvozi natrag u Niš, pita i komentariše u istoj rečenici: “Otvoriše li ga, aj makar su asfaltirali ovaj deo.”

Još jedan veliki uspeh predsednika je propisno obeležen.

(Izvor: Istinomer)