– Narodu je dosta rata, a do Šešelja više nije ama baš nikome! – govori baka Lucija
O ukorenjenoj mržnji Srba i Hrvata često se govori. Vazda je važilo da netrpeljivost dve susedne zemlje postoji, a ona do danas nije demantovana.
apravo, i na sreću, to nije tako svuda. U Hrtkovcima, malom sremskom selu koje je početkom 90-ih prošlog veka postalo jedan od sinonima za etničko čišćenje na ovim prostorima, netrpeljivosti nema.
Kako kažu, jedni su na druge navikli. Na razliku u veroispovesti i nacionalnosti, niko ne obraća pažnju.
Ne gleda se ko je ko, ko je šta.
Bitno je samo – kakav si čovek.
Portal Espreso donosi priču iz ovog mesta, ispred prelepe bašte i piljarnice na otvorenom naišli na Hrvaticu koja kafu ispija sa Srbima, kao da su joj rod najrođeniji.
Braća su joj bila na ratištu, i taman kad su mislili da za njihovu porodicu nema goreg, veće zlo se desilo. Tada, kad su radikali sejali strah u ovom selu, prvi brat je proteran. Drugi se po kućama krio neko vreme, da bi ubrzo potom i on kao nepodoban – otišao.
Strah za goli život je prevladao. Bojali su se da će ih sve pobiti, a o tom strahu žena ruku ogoljenih od rada govori povijene glave.
– Znali smo i pre toga da se nešto sprema. Tog dana, kad je bio miting, bojala sam se iz kuće da izađem. Govorilo se šta nas čeka… – govori ona žena, koja je posle ove rečenice, kao nožem presekla bolna sećanja. S žarom u očima, iako nema nikog svog, i u kući živi sama, kaže ono što misle mnogi.
– Znate, tad smo svi bili Jugosloveni. Narodu je dosta rata, a do Šešelja više nije ama baš nikome! – govori baka Lucija.
Njene rečenice povremeno prekidaju susedi koji su na klupici pred kućom pili kafu. Gospodin Todorović, Srbin koji se seća i povorki “Oluje” i tih dana kad su nepodobni odatle proterivani, povremeno je prekida.
– Znate, našu Luci niko ne bi smeo da takne. Da danas dođu, stao bih pred nju i branio je svojim telom. Ona je deo naše porodice. Svakog dana zajedno radimo, pomažemo se, pijemo kafu. Tu smo da se pomažemo, jer ona nema nikog svog.
I zaista, posle kraćeg razgovora i kopanje rana koje bole, osmeh na licu ove starice je iščezao. Za kraj je rekla da bi jedino želela da joj je porodica ovde. Dok kreće ka svom domu, do veoma prometne ulice, ovu Hrvaticu prate komšije Srbi.
Oni su tu da se postaraju da bude bezbedna, da bude dobro, i da dostojanstveno živi pozne godine.
(Izvor: Espreso.rs)
