Zabava

Podsećanje: Filmovi za odrasle i moral kod Srba

Pre tačno 80 godina umro je Branislav Nušić, srpski književnik, komediograf, pisac drama, priča i eseja, začetnik retorike u Srbiji. Zbog načina pisanja trebalo bi da ga smatramo našim savremenikom više nego pretkom, a za ovog nadarenog pisca vezuje se interesantna anegdota.

Napisao je oko 100 dramskih dela, uglavnom komedija. Najpoznatije su: “Ožalošćena porodica”, “Gospođa ministarka”, “Svet”, “Narodni poslanik”, “Sumnjivo lice”… Rođen je u pravoslavnoj cincarskoj porodici Ljubice i Đorđa Nuše, u Beogradu kao Alkibijad Nuša.

Među mnogim značajnim događajima iz njegovog impresivnog života i stvaralaštva izdvojićemo anegdotu iz 1908. godine.

Prvi “filmovi za odraslu gospodu” punili su u kasne sate bioskope na Kalemegdanu početkom 20. veka kao da je na repertoaru “Sumnjivo lice”. U jednom od takvih bioskopskih pozorišta zaista se našlo Nušićevo sumnjivo lice, i to među publikom.

Čuveni pisac i novinar je nakon tog iskustva objavio kolumnu 9. februara 1908. godine koju je naslovio “U bioskopskom pozorištu”. Mnogi smatraju da je to bila prva prava kritika pikantnih filmova i slika, kako ih je Nušić nazivao. Prenosimo tu kolumnu:

“Pre neki dan je u bioskopskom pozorištu davana jedna serija pikantnih slika, na koje je na plakatama stajalo: ‘Samo za odrasle’. Kako ja sebe smatram za prilično odraslog, razume se da sam i ja bio na toj predstavi. Nisu me toliko interesovale same slike.

Nisam ja dakle išao tamo zbog slika, već zbog publike. Hteo sam svojim rođenim očima da vidim ko je to u Beogradu koji ima pik na pikanterije. Seo sam za jedan sto i odmerio odmah svoju okolinu. S leve moje strane sedela je jedna osigurana udovica iz unutrašnjosti. Nije ona bila toliko osigurana time što su oko nje sedela tri gospodina koji su po vratovima ličila na prava utvrđenja, bolja od onih što ih je bosanska vlada podigla oko Sarajeva, već po tome što je na četrdeset dana od smrti svoga muža došla u Beograd da primi sumu na koju se njen muž osigurao. Zamislite sad kako je ona tužna lica morala posmatrati one pikantne slike, ni samo je osiguranje nije moglo da uteši.

– Ubio ti Bog i to osiguranje – razmišljala je udovica u sebi srčući čaj sa limunom – kad i pored para ostajem neosigurana.

S desne moje strane sedela je jedna mlada i mladoženja, venčani tek pre nedelju dana. Njih sam čak i prisluškivao. On joj je na uvo objašnjavao svaku sliku. Razume se, ona se sirota, tek od nedelju dana, od dana venčanja, smatra kao ‘odrasla’…

I slušao sam njegova objašnjenja, nije joj šaputao više od dve reči za svaku sliku. Pojavi se tek muška slika u takvoj i takvoj pozi i čini to i to, a sve dršćući, a on joj šane: Kao ja! Pa se onda pojavi ženska slika i počnje dršćući da se otkopčava, a on joj šapne: Kao ti! Pa onda dršću, dršću, dršću obe slike i dršćući padnu jedna drugoj u zagrljaj, i zato što kinematograf dršće, ne mogu vazda da nađu jedno drugom usta, a on joj na to šapne: ‘Kao mi’.

Za trećim stolom, odmah za mojim leđima, sedi jedan pop. Šta će pop tu, gospode Bože moj? Da je odrastao, odrastao je. To mu se ne može osporiti, ali da l’ on ovakvu predstavu smatra kao neku vrstu bdenja ili je došao valjda samo zato da bi se imao na šta zgaditi?

I onda sam još pažljivije posmatrao. Ponašao se odista kako mu pozivu i dolikuje.

Čim se na platnu pojavi kakva ženska i počne svlačiti odelo sa sebe, on obori oči i traži pogledom onu udovicu sa osiguranjem ne bi li im se sreli pogledi. Siguran sam kad ovaj pop ode kući da će prvo okaditi postelju tamnjanom pa očitati onu molitvu kojom se rasteruje groznica pa leći da bi se rano, za jutrenje, probudio.

U blizini moga stola sedeo je i jedan gospodin koji mi je jedan put pisao jedno dugo i opširno pismo. On mi je u tom pismu zamerio zašto po gde kad u mojim feljtonima pretrčim granicu te ih zamastim i po kojom pikanterijom.

Taj gospodin ostao pri svome strogo moralnom gledištu, u toliko pre, što je on otac porodice. Sreo sam ga za tim, jednom prilikom na Bulevaru, sedi sa jednom pevačicom i slatko razgovara. Prišao sam mu i rekao: ‘Imate pravo. Čuvaću se ubuduće da ne pišem onako’.

Ali nije samo njemu. Bilo ih je i vazdan drugih tamo. Vazdan ‘odraslih’. Bilo je očeva koji su za večerom poučavali decu svoju i zamerili im ovo i ono i požurili da gledaju slike za ‚odrasle‘. Sedam večeri nisi mogao dobiti mesto u bioskopskom pozorištu, od majaka i očeva, od sestara i braće, od profesora i popova i od svih ostalih koji o moralu tako strogo sude. Došlo mi da stanem na binu pa da kažem: ‘Imate pravo. Čuvaću se ubuduće da ne pišem onako’.”

(izvor: noizz.rs)

Comments

comments