U Holandiji je eutanazija uvedena u zakon 2001. godine. Zakon je stupio na snagu 2002. godine, što ovu zemlju čini jednom od najprogresivnijih kad je u pitanjueutanazija. Filip Ničke je 1996. godine postao prvi doktor koji je legalno ubrizgao smrtonosnu injekciju jednom od svojih pacijenata. U međunarodnoj debati na temu eutanazije, on je jedan od njenih najpoznatijih i najkontroverznijih zagovornika.
Ne bi bilo preterano nazvati Ničkea, koji nosi nadimak “Doktor Smrt”, “guruom eutanazije”. On je osnivač organizacije Exit International, koja promoviše dobrovoljnu eutanaziju. Napisao je i priručnik za samoubistvo The Peaceful Pill. Isprva se zalagao za eutanaziju samo za smrtno bolesne, ali od tada je promenio mišljenje: danas veruje da eutanaziju ne bi trebalo da ograničavaju stanja i kriterijumi, već da je to nešto što svaka osoba ima pravo da odabere za sebe. Poslednjih godina je proveo mnogo vremena dizajnirajući Sarko, mašinu za samoubistvu koja može da se izradi u 3D-štampaču i koja — po njegovim rečima — omogućuje ljudima da umru mirnom smrću. Zbog ovog novog izuma, poslednjih nekoliko nedelja Ničke i njegove ideje ponovo su se našle u centru svetske pažnje. Razgovarali smo sa Filipom o eutanaziji kao ljudskom pravu, njegovoj sopstvenoj smrti i njegovom najnovijem izumu: mašini po imenu Sarko.
Pređimo odmah na stvar: kako se osećate povodom tog svog nadimka ‘Doktor Smrt’?
Filip Ničke: Navikne se čovek. Naravno, mnogo bih više voleo da imam neki lepši nadimak, ali bih onda verovatno trebalo da se bavim nekom veselijom temom.
Da, vi ste prilično kontroverzni. Kako ste se uopšte zainteresovali za ovu konkretnu oblast?
Zapravo je to pitanje politike. Kad sam radio na legalizaciji eutanazije u Australiji, sretao sam sve više ljudi koji su želeli da umru, ali za to nisu imali medicinski razlog. Jedna od njih bila je Francuskinja, iz akademskih krugova, koja je planirala da umre sa 80 godina. Ne zato što je bila bolesna, već prosto zato što je mislila da su to sjajne godine za odlazak s ovog sveta. Kad sam isprva na to reagovao sa skepticizmom, ona mi je odgovorila — i bila je u pravu — da nije na meni da joj sudim. Rekla mi je da je to njena odluka, odluka koja nije podložna pravilima kojih se držim kao doktor. Delimično zahvaljujući njoj, ja sam na kraju promenio svoje mišljenje. Postao sam uveren da bi smrt trebalo da je pravo svakog razumnog čoveka.
To se ispostavilo kao veoma kontroverzno mišljenje. Koji je najveći kontra-argument na koji ste naišli?
Najčešći argument je da ne postoji racionalno samoubistvo i da je želja za smrću, sama po sebi, rezultat psihijatrijske bolesti. Ne prihvatam tu ideju. Nečija želja za smrću nije nešto što bi trebalo da se leči samo po sebi. Druga zamerka jeste da je život dar na kome bi trebalo da ste zahvalni. Moj kontra-argument za to je: ako je život zaista dar, onda smete i da ga se odreknete. U protivnom postaje teret, a ne dar, zar ne?
Niste li vi delimično odgovorni za to što omogućujete opciju samoubistva?
Ne mislim da je to fer. Vidite, ja verujem da je izbor na smrt čovekovo pravo. Kad biste mi sad rekli da ćete izaći napolje da se ubijete, da li bi trebalo da vas zaustavljam? Mislim da ne. Verujem da ste vi, kao autonomna jedinka, kompetentni da donesete tu odluku sami za sebe. Nisam srećan zbog nje, ali to ja vaša odluka. U tom slučaju, mogu samo da vam ponudim opciju mirnog odlaska s ovog sveta.
Ali zar ne mislite da time spuštate prag za ljude koji bi inače možda odabrali neki alternativni put kao što je psihoterapija, na primer?
Vi to ne možete da znate. Zar ne bi onda ljudi koji žele da umru češće skakali pod voz? Ili se vešali? Ljudi koji istinski žele da umru možda bi u tom slučaju odabrali nasilnu smrt. U Velikoj Britaniji vešanje je ubedljivo najčešće korišćen metod samoubistva. Ljudi ne znaju za alternative, oni znaju kako ovaj metod funkcioniše, konopac je uvek dostupan — ali to ne umanjuje činjenicu da je to jeziv način da se umre. Ja samo kažem da bi trebalo da možete da umrete mirno, uz pomoć lekova ili Sarka.
Možda ima ljudi koji bi zloupotrebili Sarko ili neki određeni lek, ali zato ima i mnogo ljudi koji bi imali korist od njih. To je, na primer, tip zaštitne mreže za stare ljude kad postanu veoma bolesni. Svest o tome da mogu da umru na miru pruža im veliki osećaj sreće. Znaju da neće morati da urade ništa očajnički, kao što je da skoče pod voz ili da poteraju invalidska kolica sa mola pravo u okean.
Vi verujete da je smrt univerzalno ljudsko pravo. Zašto onda postoji minimalno starosno ograničenje od 50 godina u The Peaceful Pill ?
Mnogo se govorilo o ograničavanju starosne dobi. Moje lično gledište je da neko mora da bude odrastao i pri zdravoj pameti da bi mogao da donese tu odluku. U Sjedinjenim Državama, međutim, ovo je naišlo na brojne kritike 2011. godine. Optužili su me da nemam ništa protiv da mladi ljudi počine samoubistvo. Zato smo dodali uslov razumne količine životnog iskustva i prilično nasumično starosno ograničenje od 50 godina. To je bio jedini način da dokažemo da ne doprinosimo samoubistvu među mladima, ali to ne menja moje filozofsko gledište.
Sarko preskače preliminarne stadijume eutanazije, sa doktorom kao sigurnosnim faktorom. Nije li to neophodno da bi se osigurala izvesna preciznost? To je kao da ja uđem u apoteku i mogu da uzmem bilo koji lek bez recepta.
Vi se, dakle, i dalje držite medicine. Po mom mišljenju — a kad je u pitanju Sarko — doktor nije neophodan. I dalje postoje neki uslovi koje ljudi moraju da ispune pre nego što se dospeju u razmatranje, kao da dokažu da su pri zdravoj pameti. To se utvrđuje onlajn upitnikom. U budućnosti, veštačka inteligencija moći će da odredi ovo brže i preciznije nego bilo koji doktor.
Vi se zalažete za scenario u kom depresivne osobe takođe mogu da koriste Sarko. Jesu li one sposobne da donesu jednu takvu odluku?
Depresivni ljudi takođe moraju da polože test koji određuje njihovu mentalnu sposobnost. Mnogi depresivni ljudi i dalje imaju mentalnu sposobnost da shvate da je smrt trajna. Depresija nije faktor koji isključuje kad je u pitanju korišćenje Sarka. Ali ako ste depresivni ili fizički bolesni do te mere da ne znate šta radite, nećete položiti test i Sarko nije moguća opcija za vas. Možda se radi o sivoj oblasti, ali ona nije ni manje ni više siva od testova koje psiholozi koriste danas.
Možete li da objasnite kako funkcioniše Sarko?
Kovčeg može da se odštampa uz pomoć 3D-štampača i on koristi tečni azot, koji može da se kupi legalno. Nakon što sednete u mašinu, azot počinje da teče. Posle minut i po, počinjete da se osećate dezorijentisano —osećaj koji može da se poredi s onim kad ste malo preterali s pićem —a posle nekoliko minuta izgubite svest. Za pet minuta, nema vas. Jedini način da se kontroliše kovčeg jeste iznutra, tako da nije moguće ubiti nekoga njim. Takođe možete da odaberete zatamnjenu ili providnu vizuru iznutra, tako da možete da ponesete kovčeg negde ako vam se više sviđa da imate određen pogled.
Nadam se da će nacrti postati dostupni na internetu početkom 2018. godine. Prvi Sarko će najverovatnije biti napravljen u Švajcarskoj, zato što se neko tamo zainteresovao za ovu mašinu. Holandski advokati su nam rekli da korišćenje nije ilegalno, zato što tu nije zločin okončati sopstveni život. Ja samo obezbeđujem nacrte i uputstva preko interneta, ali ne dajem lična uputstva i rukovanje mašinom ne zahteva nikakvu pomoć sa strane. Korisnik ima potpunu kontrolu.
Da vratimo na pogled koji ste pominjali, koji pogled biste vi odabrali za sebe?
Vratio bih se u severni deo Australije i postavio svoj Sarko u pustinju. Tokom zalaska sunca, to zvuči dobro. Mada, kad bolje razmislim, bilo bi teško preneti azot zbog udaljenosti i činjenice da je azot pipav za čuvanje.
Ako ste već unutar Sarka i predomislite se, da li postoji “dugme panike”?
Jeste, postoji prozor za hitne slučajeve koji se otvara smesta kad kliknete na njega, što omogućuje momentalan ulazak kiseonika u mašinu. Uz to, možete da pritisnete “stop” dugme bilo kad sve do trenutka kad izgubite svest.
Šta vaša porodica misli o vašim uverenjima?
Moja majka je bila veliki pristalica mojih ideja. Ona je poslednjih nekoliko godina svog života provela u staračkom domu, zato što više nije mogla da živi u svojoj kući sama. Mrzela je da živi tamo i želela je da umre. Ali nije bila bolesna, nije bila kvalifikovana ni za šta. Ni ja nisam mogao ništa da joj dam, zato što bi svi znali da ja stojim iza toga. Svest o tome da ima izbor bio bi ogromna uteha za nju.
Jeste li dobijali pretnje smrću od protivnika?
U proteklih dvadeset godina srećom dobio sam samo nekoliko. Nedavno sam dobio prvu pravu pretnju. Ne znam da li je potekla od nekog fundamentaliste ili od nekoga ko prodaje ilegalne lekove za eutanaziju. U knjizi pominjem nekoliko lažnih sajtova koji prodaju pilule za 700 evra po komadu. Tako da bi mogao da bude i neki od tih prevaranata. Što se javnih događanja tiče, uvek se staramo da su bezbednosne mere veoma stroge.
(izvor: vice.com)
