Nije tako retko da izađemo iz škole a da ne znamo ni osnovne stvari o kojima smo učili. Ipak, u našem obrazovnom sistemu postoje i pogrešne činjenice koje đaci uče iz generacije u generaciju.
Zablude koje vladaju, a tiču se srpske književnosti i njenih pisaca najčešće potiče još iz školskih klupa. Naši profesori, takođe, pogrešno su učeni, pa se to prenelo i na đake, pa su pojedine informacije prenošene “sa kolena na koleno”.
Pred vama je 5 najvećih zabluda o srpskoj književnosti i njenim piscima.
1. Ivo Andrić nije dobio Nobelovu nagradu za roman “Na Drini ćuprija”
Kada je Nobelov komitet 1961. godine Andriću dodelio Nobelovu nagradu za književnost, to nije bila nagrada za jedno književno delo već “za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”, odnosno Andrić je nagradu dobio za čitav književni opus i doprinos književnosti. U obrazloženju Nobelovog komiteta pominju se i druga njegova dela, posle romana “Na Drini ćuprija”, a to su “Travnička hronika”, “Gospođica” i “Prokleta avlija”. Besedom “O priči i pričanju” se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Malo je poznato i da je Andrić novčanu nagradu od milion dolara, dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade, u celosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.
2. Brankov most u Beogradu ne nosi naziv po Branku Ćopiću
Kada je 1935. godine Branko Ćopić prvi put došao u Beograd, pošto nikog nije poznavao u glavnom gradu, prenoćio je na jednoj kamenoj klupi ispod savskog mosta. Baš onog mosta, sa kog je jednog kobnog ponedeljka, 26. maja 1984. godine, skočio na beton novobeogradskog keja.
Brankov most mnogi najviše pamte upravo po Branku Ćopiću, misleći da je njegova sudbina krivac za ime mosta. Međutim, ovaj savski most nosi ime po drugom Branku – Radičeviću. Ulica Branka Radičevića vodi pravo ka savskom mostu, te je nekadašnji Most bratstva i jedinstva nazvan kasnije Brankov most, po našem pesniku Radičeviću. Postoji i legenda u kraju Branka Ćopića da je i on sam dobio ime po pesniku Branku Radičeviću.
3. Branko Radičević nije bio bolestan kada je pisao “dođe doba da idem u groba”
Pesma “Kad mlidija’ umreti” u kojoj se Branko oprašta od svojih pesama, stvaralaštva, dana, zore, sveta, života; napisana je još 1845, dve godine pre nego što je Branko objavio svoje prve pesme u zbirci “Pesme I”. Međutim, kao i nedovršena poema “Tuga i opomena” objavljena je tek posthumno 1862. godine, tj. Branko ih nikada nije objavio lično. Dvadestjednogodišnji Radičević ovakve sluteće stihove pisao je obuzet osećajem smrti jer mu je majka umrla od tuberkuloze, nakon nje sestra, a onda i brat. Porodična tragedija uslovila je pesnikova osećanja smrti, a ne bolest. Međutim, pesnik kao da je predosetio i svoju sudbinu. Umro je u 29. godini života od tuberkuloze.
4. Jovan Jovanović Zmaj nije dobio nadimak po aždaji, ali ili zmaju, već je to bila igra rečima
Naš veliki romantičarski pesnik i omiljeni pesnik za decu, bio je čuven po svojim satiričnim pesmama i listovima koje je uređivao. Godine 1864. pokrenuo je satirični list “Zmaj”, kome je dao ime na osnovu male igre rečima. Pošto je “3. мaj” po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848. godine, na kojoj je Srbija postavila Ugarskoj svoje zahteve o autonomiji, spojenim čitanjem dana i meseca dobija se poznati nadimak pesnika. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.
5. Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, već je ubijen
U jesen 1960. godine Branko Miljković, rezigniran neprijateljskom atmosferom, odlučio je da zauvek napusti Beograd i preseli se u Zagreb da bi radio na zagrebačkom radiju kao urednik. Raskrstio je sa političkim ulizicama i partijom, odrekao se svih do tada napisanih pesama, odao se pijanstvu i čestim kafanskim svađama. U poslednjoj noći njegovog života napustio je prijatelje za kafanskim stolom, rekavši da mora da se sastane s nekim. Sutradan u zoru pronađen je kako visi na kaišu, sa šeširom na glavi, kraj “drvceta”, klečeći na jednom kolenu. Drvo je bilo više nego tanko da bi izdržalo Brankov stas. Ljudi koji su stanovali blizu Branka svedočili su da su te noći između 11. i 12. februara čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno hodati noću. Pronađene su i modrice na njegovom telu. Istraga je bila aljkava.
Zbog Brankove pesme “Epitaf” i čuvenog stiha “Ubi me prejaka reč”, zbog “Pesme za moj 27. rođendan”, koju je napisao nekoliko meseci pre smrti i stihova: “Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; / Vreme je da sunce kaže koliko je sati; / Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; / Ko loše živi zar može jasno zapevati”, veruje se da je u pitanju bilo samoubistvo. Šta se zapravo zbilo tog 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Da li su ga ubili hrvatski nacionalisti, kako se sumnja, ili politički protivnici. Ipak, ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja, na kom stoji epitaf “Ubi me prejaka reč”.
(izvor: srbijadanas.com)
