Šelton Spir je mislio da je pred njime sezona uživanja na Lezbosu. Ispostavilo se da je san u stvari bio noćna mora.
Verujem da ste svašta radili prošlog leta, ali sigurno ništa toliko sumanuto kao holandski fudbaler Šelton Spir. Spir je 11. avgusta 2017. potpisao ugovor sa grčkim trećeligašem sa Lezbosa Aja Paraskevi – samo nedelju dana kasnije, bežao je iz Grčke glavom bez obzira. Dvadesetogodišnji fudbaler, koji je prethodno nastupao za podmladak engleskog Votforda, nije imao pojma u šta se upušta kada je stigao na ovo egejsko ostrvo.
Šelton je sada ponovo u Holandiji i trenira individualno, tražeći neki novi klub. Ovo je njegova priča koju prenosimo u celosti.
“Kada sam potpisao za Aju Paraskevi, klub me je predstavio kao veliko pojačanje. Gomila novinara me je sačekala na konferenciji za štampu, a uprava mi je odmah po potpisu dala i mali bonus od par hiljada evra “ispod stola”. Na moj prvi trening došlo je puno navijača, jer su svi valjda čuli da sam ranije igrao u Engleskoj. Za njih je to bilo vau, igrač iz Premijer Lige stigao na Lezbos! Svi su hteli da se fotkaju sa mnom. Pisao sam drugarima kući, “ovo je moja sezona. Ovde ću se dokazati”.
Tog dana, još četvorica novih igrača su potpisali za klub. Dan posle sve te medijske ujdurme, trener i sportski direktor kluba su nas posetili u našim stanovima. Ja sam bio cimer sa dvojicom od te četvorice, i čuo sam ih odmah kako se svađaju sa ovima na grčkom. Odmah zatim, video sam kako daju neke pare treneru. Meni je to sve bilo čudno, pa sam odmah štekovao svoj bonus u patike koje sam držao u torbi.
O čemu se tu u stvari radilo? Svi mi, nas petorica, smo stigli u klub zahvaljujući jednom istom grčkom agentu. Klub je rešio da isplati njegove troškove tako što će nama uzeti nešto para od tog bonusa na potpis. Svako od nas je bio dužan 800 evra, po njima.
Naravno, to nije bio deo dogovora. U ugovoru se to nigde nije spominjalo, samim time nisu imali pravo da mi to traže. Odbio sam njihove zahteve, a oni su se odmah naljutili i rekli mi : “ako ne daš deo novca, možeš smesta da se pakuješ”. To mi je odmah stvorilo nelagodu. Zamislite sad, dam im te pare i ostanem u klubu – hoće li mi pretiti i posle prve loše utakmice koju odigram? Nema frke, odgovorio sam im, ali nosim sve pare sa sobom.
U tom momentu na scenu stupa neki treći lik, koga su predstavili kao finansijera kluba. Brzo sam provalio da se radi o grčkoj mafiji. Odveli su me u jednu kancelariju, gde se ovaj mafijaš skinuo do pola i otkrio ogroman pištolj za pojasom. Uzeo je pištolj u ruke, repetirao ga i uperio mi u koleno. Trener mi je preveo šta kaže : “imaš pet minuta da razmisliš, ili ćemo se pobrinuti da više nikad ne zaigraš fudbal”. Izašli su iz prostorije i dali mi mojih pet minuta, a ja sam odmah shvatio šta mi je za činiti. Iskočiću kroz prozor i bežati koliko me noge nose. Ali ne bez para.
Na trenutak sam se našao u dilemi, izvadio telefon i poslao poruku prijateljima na grupnom Whatsapp četu koji koristimo da me posavetuju šta mi je za činiti. Oni su mislili da ih ložim. Jedna ortakinja mi je rekla, “opali jedan selfi sa njima, šta te briga!”. Shvatio sam da pomoć prijatelja ovde neće igrati ulogu, strpao telefon u džep, uspeo da kroz prozor izađem na ulicu i onda šprintom zapalio do stana. Tamo sam se čas posla spakovao i izleteo na ulicu, u papučama. Imao sam samo jedan problem – moja trojica progonitelja su me videli kako bežim.
Krenuli su autom u poteru. Ja sam trčao cik-cak po ulicama, pokušavajući da zametnem trag. Bilo je kao u nekom akcionom filmu, čoveče! Nekako sam se dovukao do jedne raskrsnice i tu zaustavio neku ženu u pik-apu – samo sam joj bez daha izgovorio “help”. Žena je shvatila da sam u problemu i rekla mi da uskočim pozadi. Nakon par minuta vožnje, okrenula se i pitala me – “stani malo, zar ti nisi onaj dečko koji je juče potpisao za Aju Paraskevi?”.
Videla je moju sliku u lokalnim novinama, i odmah me prepoznala. Objasnio sam joj celu situaciju, a ona je samo klimala glavom. Rekla mi je da u ovom mestu ima puno mafijaša. Nije mogla da me odveze do aerodroma, ali me je ostavila na jednoj pumpi usput i pozvala mi taksi. Dok sam čekao taksi, trener i sportski direktor su prošli u svom automobilu – srećom, nisu me videli. Taksista mi je uzeo 150 eura za vožnju do aerodroma, za šta nisam imao nameru da se cenjkam. Imao sam te pare od potpisa, pa nek’ ide život.
Kako mi je crkla baterija dok sam bežao, pitao sam taksistu da me prvo odveze do nekog hotela koji je blizu aerodroma. Tamo sam prvo morao da se postaram da moj prethodni klub, nemački Henepel-Nidermormter, ne pošalje sve neophodne papire kojima bih i zvanično postao igrač Aje Paraskevi. Nazvao sam ih, prepričao šta me je snašlo, i oni su mi obećali da Grcima neće poslati moju ispisnicu. Za to vreme stigla mi je i poruka od mojih nesuđenih grčkih poslodavaca. “Čekamo te na aerodromu, batice”.
U momentu sam pomislio, a da možda uhvatim neki trajekt do Atine, pa odande krenem avionom. Ipak, shvatio sam da mi lokalni negativci verovatno ne mogu previše nauditi na lezboskom aerodromu. Rešio sam da uzmem let za Atinu u četiri ujutru narednog dana, pa odatle uhvatim avion za Brisel. Iz Brisela ću već lako stići do Holandije.
Naručio sam taksi u gluvo doba noći i krenuo put terminala. Tamo nije bilo nikoga iz kluba, tako da sam se brže-bolje čekirao i prošao pasošku. Tek kada sam ušao u avion osetio sam olakšanje. Uslikao sam selfi sa ostatkom novčanica koji su mi dali i poslao ljudima iz kluba uz poruku “ćao drugari”.
Presrećan sam što sam uspeo da pobegnem, i pored činjenice da sam zbog te zezancije trenutno bez kluba. Letnji prelazni rok je bio na izmaku, imao sam neke ponude iz Jermenije i sa Kipra ali to me nije zanimalo. Ko zna kakvi tamo tek ludaci finansiraju fudbalske klubove.
Bilo bi super kada bih našao neki tim iz holandskih nižih liga ili negde u Engleskoj. Dobijam poruke, ljudi se javljaju kroz LinkedIn, ima tu nekih kontakata, ali za sada ništa konkretno. Treniram naporno i čekam svoju priliku za koju znam da će kad-tad doći. Uostalom, tek mi je dvadeset.”
(izvor: vice.com)
