Stariji se još sećaju kako smo se ponosili što smo prvi uveli socijalističko samoupravljanje, a ono je ponajpre značilo visok nivo radničkih prava. I što nismo znali šta je otkaz. Njihovi bliski potomci, međutim, danas na posao idu sa grčom u želucu, sa lekom za smirenje u džepu, za svaki slučaj. Neki i sa pelenama, osim ako nemaju baš dobru petlju, pa kao neki ne moraju satima ići u toalet – jer moderni poslodavci u Srbiji idu dotle da ograničavaju i odlaske u toalet, smatrajući ih zabušavanjem i gubljenjem vremena. Nije tako samo u ozloglašenoj „Juri“. Za vreme nedavnog štrajka u turskom „Kajzenu“ u Smederevu isplivalo je na površinu da 300 radnica ove firme ima na raspolaganju samo jedan toalet.
Zato, kaže Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“, najveći problem radničke klase u Srbiji nije to što je uglavnom malo plaćena, jer je oko 300.000 zaposlenih na minimalcu, već to što su radnici na radnom mestu obespravljeni i poniženi kao ljudi.
PROČITAJTE JOŠ: I POLJOPRIVREDNICI SE PRIKLJUČUJU PROTESTU, MAŠINE STAJU U PETAK!
– Svi smo čuli za klečanje u „Juri“, tamošnje poslovodstvo pokušalo je nekako da objasni taj snimak klečanja. Ne znam šta u korejskoj kulturi znači klečanje, ali znam da u našoj znači poniženje – kaže Veselinović i dodaje da su pelene i klečanje samo vrh ledenog brega.
Korejci i Turci prednjače
Ispod njega se kriju niske plate nedovoljne za osnovne troškove života, nedopustivo dugo držanje radnika po ugovorima na određeno vreme, kašnjenje u isplati zarada, neplaćanje prekovremenog rada, nezakonito davanje otkaza, neuplaćivanje doprinosa za socijalno osiguranje na prave sume već na iznose minimalne zarade dok se ostatak isplaćuje na ruke.
– U „Kajzenu“, recimo, svi rade na određeno vreme i primaju samo po 25.000 dinara mesečno iako bi trebalo da dobijaju 20 odsto više. I ta primanja im se neredovno isplaćuju, a pola godine im nije plaćan prekovremeni rad, zbog čega su 11. maja stupili u štrajk. Tada se i videlo šta se sve dešava iza fabričkih kapija ove turske firme. Kada su radnici na društvenim mrežama objavili fotografije iz fabrike, direktor je zapretio otkazima jer su tako, prema njegovom tumačenju, odali službenu tajnu. Četiri radnika su potpisala sporazumni prekid radnog odnosa, a troma, koji su odbili da potpišu, rečeno je da će im otkazi stići na kućnu adresu – navodi naš sagovornik.
Kao poseban problem Veselinović ističe činjenicu da Inspekcija rada, i kada dođe u kontrolu, žmuri na jedno ili oba oka. Tako su u „Kajzenu“, ogrezlom u problemima, inspektori rada zvanično pronašli samo dve nepravilnosti za koje je u odnosu na one suštinske „banalnost“ više nego blaga reč. Inspektori su, naime, utvrdili da radnici koji čiste toalet i skidaju fleke sa odeće nisu obučeni za poslove koje obavljaju! Sve ostalo je u redu.
– Uostalom, šta drugo i očekivati od inspekcije koja je od „Jure“, čiji rad treba da kontroliše, uzela dva automobila kao donaciju.
Željko Veselinović navodi da su retke firme i sektori gde radnici mogu da se pohvale i platama i dobrim odnosom poslodavaca, ali da je ipak najteže radnicima u firmama koje drže pojedini strani poslodavci, kao i zaposlenima preko agencija za privremeno zapošljavanje.
– Radnici angažovani preko tih agencija nemaju pravo ni na bolovanje, ni na godišnji odmor, ugovori im se obnavljaju na svakih nekoliko meseci i tako rade godinama, a u takvom statusu ne mogu, recimo, ni da dobiju kredit u banci – kaže on.
Radničkih problema bi sigurno bilo manje, ili bi se bar s njima lakše nosili, kad bi bili sindikalno organizovani. Naime, u mnogim, pre svega privatnim firmama, sindikalno organizovanje je zabranjeno, a o tome šta se u njima događa uglavnom se saznaje iz izjava radnika medijima ili objava na društvenim mrežama.
– Iako smo tražili, mi ni u „Juru“ ni u „Kajzen“ nismo mogli ući, jer nemamo tamo dovoljno članova da bismo mogli da uđemo u te firme. Tražili su nam spisak radnika koji su u našem sindikatu, budući da naš zakon dozvoljava direktno članstvo u granskom sindikatu, ali nismo smeli da im damo imena jer bismo tako od radnika napravili „glinene golubove“ za odstrel.
PROČITAJTE JOŠ: “JEDAN DIVAN ČOVEK”: RADOJIČIĆ PO BROJU AFERA NE ZAOSTAJE ZA SINIŠOM MALIM
Ali, kako ističe naš sagovornik, nisu privatne firme jedine gde se radnicima brani da se udruže u sindikat i gde su članovi sindikata izloženi pritiscima. U poslednje vreme, kaže, to se sve češće dešava i u državnom sektoru i kao primer navodi „Parking servis“ u Beogradu, gde se, tvrdi, mesecima vrši pritisak na članove Sindikata „Sloga“ i preti im se, a sve zato što su ukazivali na nepravilnosti u radu preduzeća. Zbog zabrane sindikalnog aktivizma iz „Sloge“ najavljuju i krivične prijave protiv odgovornih u „Parking servisu“.
– U „Trajalu“ je predsednik našeg sindikata Vladica Tomašević ostao bez posla jer je na društvenim mrežama pozivao na podršku studentima u prošlogodišnjem protestu protiv diktature. Apsurdno je što je direktor te firme Miloš Nenezić, ujedno i predsednik Unije poslodavaca Srbije, poznat i po tome što je otpustio najveći broj neposlušnih sindikalnih aktivista koji su kasnije sudskim putem vraćeni na posao.
Željko Veselinović naglašava da su se povodom takvih postupanja prema njihovim članovima čelnici ove sindikalne centrale više puta obraćali ministru rada Zoranu Đorđeviću. Pozivajući se na njegove izjave da će poslodavci koji brane slobodno sindikalno organizovanje biti kažnjeni, a da radnici koji izgube posao zbog sindikalnog aktivizma moraju biti vraćeni na posao, tražili su sastanak sa ministrom, ali on, kako tvrde u „Slozi“, njihove dopise jednostavno ignoriše.
– Zato ćemo tražiti njegovu ostavku i da se u najavljenoj rekonstrukciji Vlade Srbije upravo njegovo ime nađe na spisku ministara koje treba zameniti drugim, sposobnijim, kvalifikovanijim ljudima, jer on se i ranije kao ministar odbrane pokazao kao neko ko ne ume da pregovara i vodi socijalni dijalog.
Govoreći o metodama borbe Udruženih sindikata „Sloga“ i budućim koracima ove sindikalne organizacije, njen predsednik ukazuje na to da se zakonom i Ustavom zagarantovana radnička prava često ne mogu odbraniti samo metodama sindikalne borbe.
Lepeza maltretiranja
Prema rečima Željka Veselinovića, brojni su načini urušavanja radničkih prava i maltretiranja na radnom mestu, kao što su:
* Mobing
* Seksualno uznemiravanje
* Nepoštovanje prava na pauzu za ručak
* Psovanje i vređanje
* Rad na visokim temperaturama bez klima-uređaja u fabričkim halama
PROČITAJTE JOŠ: KADA SIPAMO 10 LITARA GORIVA, SNS NAM UZME 800 DINARA!
(izvor: beogradski-glas.rs)
