Desilo mi se više puta da me neko pita da mu preporučim neki „ludi sovjetski film“. Isto toliko puta mi se desilo da ne znam odakle da krenem. Tokom prethodnih godina sam i sam isto pitao svoje ruske, beloruske i ukrajinske prijatelje, ali najviše od svega koristio internet. Poput „Sedmorice mladih“ i +7 pozivnog broja za Sovjetski Savez – a danas za Rusiju i Kazahstan – potrudiću se da vam predstavim sedam najslikovitijih, najluđih i najboljih komedija nastalih u Sovjetskom Savezu.
Početkom 30-ih, u sovjetski film su ušli zvuk i produžena ruka Staljina. Umesto da propeva, sov-film je zamro (sa časnim izuzecima). Sam Staljin je umro 1953, a Hruščov uspeo da preuzme vlast u Komunističkoj partiji, samim tim i u čitavom Savezu. U godinama ’55-56. počinje period Hruščovljevog „otopljenja“ (oттепель), koje je na planu filmske umetnosti značilo da ne mora svaki film da bude propagandni. Daleko od toga da je uvedena potpuna sloboda i otvorena kritika vlasti, ali otvorilo se ka ostatku sveta, tj. onih neosvojenih 4/5. Za listu najboljih sovjetskih komedija bitno je znati da su američke „skrubol“ (screwball) komedije uticale na razvoj specifične sov-kom kraja 50-ih i tokom 60-ih, kao što je i Ejzenštajnova montaža uticala na Holivud od kraja 20-ih pa sve do danas. Pa, drugarice i drugovi, krenimo orno na naš put pregleda sovkom-a, od boljih ka najboljoj.
7. Operacija „Ы“ i drugi doživljaji Šurika (Операция «Ы» и другие приключения Шурика, 1965)
Ne zvanično početak, ali osnova osnove sovjetske komedije. Omnibus od tri priče, nepovezane ničim osim glavnim junakom (Šurikom) i konstantim referencama na sistem u kome upada u čudne situacije i uvek pobeđuje na kraju jer je pošten i radan, Operacija „Ы“ bila je prva na sovjetskim blagajnama te godine sa skoro 70 miliona gledalaca, prestigavši sve filmove u istoriji SSSR-a do tada. Kao što su tada ljudi dobili nešto što im treba da se nasmeju barem malo poretku u kome žive, tako i za današnjeg gledaoca nema boljeg uvoda u sov-kom. Režiser i jedan od trojice scenarista, Leonid Gajdaj (Гайдай) je najpoznatiji i najuspešniji autor čitavog žanra. Gajdaj je početkom 60-ih režirao kratkometražne komedije. 1961. snimljen je Пес Барбос и необычный кросс sa tri lika, „Kukavicom“ (Трус), „Veteranom“ (Бывалый) i „Budalom“ (Балбес) koje su odglumili – redom – Georgij Vicin, Jevgenij Morgunov i Juri Nikulin (Юрий Никулин), do tada uglavnom cirkuski glumac, najluđi od sve trojice, a kasnije jedan od najvećih filmskih i TV glumaca u Sovjetskom savezu. Film je kao instant-hit odskočio svojim uspehom od ostalih kratkih, Gajdejeva karijera krenula nagore, a glumački trio fantastiko sov-koma je stvoren.
Najveći državni filmski studio Mosfiljm (Мосфильм) je nedugo zatim angažovao Gajdaja da napravi dugometražnu omnibus-komediju. Šurik inače znači tupav, naivan čovek, što ukazuje da pretenzije scenarista nisu išle ka visoko inteligentnoj komediji. U prvoj priči vredni Šurik radi na građevini (kao idealni srpski student) i uspeva da nadmudri fizički jačeg pijanca, predstavnika individualnih siledžija „staljinističkog“ društva. U drugoj Šurik, student štreber, ide za svojom koleginicom kroz grad do njene kuće, čitajući sve vreme literaturu koju ona drži u rukama, ne primećujući gde se nalazi (ovog puta kao idealni komunistički student). Sve zajedno, radnje je bilo manje od sat vremena – nedovoljno za dugometražni film. Gajdej je došao na ideju da ubaci svoja tri lika koji ovog puta idu u naručenu pljačku skladišta gde inače kao dežurna radi stara „babuška“, a baš to veče je zamenjuje Šurik koji od nje iznamljuje stančić. Upravo su ovi sitni banditi 50-tih godina koji ne poštuju divne nove zakone bili likovi omiljeni kod publike. Tu je i uticaj tradicionalne „slepstik“ komedije, pogotovo vizuelno (objekti koji naglo nestaju i pojavljuju se), ubrzanim (fast-motion) sekvencama koje podsećaju još na trikove Čaplina. Operacija „Ы“ je postala izvor mnogih kratkih skrubol fora – i dan-danas Rusi znaju napamet fraze iz ovog filma. Njegovih 3 puta po 30 minuta mogu vam biti i kao vrata (groteskne dveri) i kao test. Kao jedna od prvih sov-komedija, Operacija „Ы“ i drugi doživljaji Šurika zauzima 7. mesto.
6. Prugasta plovidba (Striped Trip, Полосатый рейс, 1961)
E, ovo je zaista prva prava, tj. ne-samo-propagandna sovjetska komedija. Postoji priča kako je odobrena – nakon što je upoznao ukrotiteljku tigrova, Margaritu Nasarovu, Hruščov ne samo da je odobrio ideju o filmu, već je i lično naredio da se produkcija razmaše. Da li je priča tačna ili ne, to ne znam, ali da je snimljen za to vreme i mesto neobično satiričan film, snimljen je. Nakon ideje da se nekako na filmsko platno dovede pomenuta cirkuska umetnica, Aleksej Kapler (Čovjek-amfibija) i Viktor Konjecki napisali su scenario. U režiji Vladimira Fetina i produkciji lenjingradskog (peterburškog) studija Lenfiljm (Ленфильм) siže je jednostavniji i od onih u Operaciji „Ы“. Sovjetski brod Jevgenije Onjegin prenosi tigrove i par lavova do sovjetskog zoološkog vrta, sovjetski mornari upravljaju brodom, ali desi se da šimpanza u vreći, poklon iznenađenja od indijske kompanije (pričaju na engleskom kada ga uručuju!) oslobodi divlje mačke koje izazivaju haos, a usred uplašenih muškaraca stvar rešava konobarica (Nasarova). Osim propagiranja čuvene jednakosti polova u komunističkom društvu – u ovom slučaju žene kao jedinog heroja – Prugasta plovidba lansirala je u kosmos popularnosti kod publike jednog od najvećih majstora sov-koma, Jevgenija Leonova (Евгений Леонов). U jednoj od glavnih uloga – gle čuda, prevaranta, koji je da bi se vratio u SSSR „prinuđen“ da se pretvara da je ukrotitelj tigrova – on glumi za klasu bolje od kolega, a posebno zanimljivo film otvara i zatvara frazom: „Ako hoćete, verujte; ako ne, nemojte.“; gledajući pravo u kameru dok se široko osmehuje.
Sa svega nekoliko jeftinijih mesta, ali bez ijednog dosadnog, ova dobro spakovana 80-ominutna sov-kom jedna je od komedija koje su na prvom nivou zabava za celu porodicu, uključujući i decu, ali na nivou iznad sve vreme kritikuju društvo na koje se odnose. Zatim, uticaj gorepomenute skrubol komedije ne samo da je dobar za Plovidbu, već je i blagotvoran za čitav žanr sov-koma, budući da je ovaj film potom uticao na tadašnje i potonje (bio je prvi na blagajnama SSSR-a 1961. i prvi film kao čista komedija da to uradi). Za one koji vole skrubol, uticaj je vidljiv na prvu loptu (he-he), sa omažom na Bringing Up Baby (Howard Hawks, 1938), gde je čitav zaplet oko zamene dva leoparda. Ali – značajnije od toga – je pre svega izratito brzi ritam, potkrepljen kratkim i vrcavim dijalozima, što sve kulminira ludom trkom glavnih, ali i sporednih likova i statista. Ovde je to dodatno ubrzano ubrzanim kadrovima trke, haosa i potere. Malopre pomenute karakteristike sa današnje tačke gledišta mogu biti smešne kao bedne i prevaziđene, ali isto tako i smešne kao neponovljivo old-skul sjajna slika tog vremena. Prugasta plovidba ih je uvela uz takvo uživanje dok se gleda da 100% zaslužuje 6. mesto.
5. Džentlmeni sreće (Джентльмены удачи, 1971)
Sovjetska komedija o borbi protiv kriminala. Po stilu režije sistematizovanija od prethodnog filma, ali po narativu takođe ima svoj holivudski pandan u filmu The Whole Town’s Talking(John Ford, 1935). Kao što i tamo stidljivi službenik biva pomešan sa kriminalcem i posle učestvuje da se taj državni neprijatelj uhvati, tako u Džentlmenima sreće vaspitača u vrtiću zamene sa „Docentom“, opakim kriminalcem koji je ukrao besceni zlatni šlem Aleksandra Velikog (šta bi tek braća Makedonci rekli!), a dobroćudnog ali i visprenog vaspitača policija podmetne u zatvor umesto pravog „Docenta“ ne bi li saznala gde je sakriven šlem (pošto sovjetska policija sve radi javno i otvoreno). Obe glavne uloge tumači Jevgeniji Leonov. Kao što su Džentlmeni u odnosu na Plovidbu rediteljski koherentniji i – autor Aleksandar Serij (Серый) – pametniji, tako je i Leonov sazreo. Na minimalni, a na ekranu efektni način ispaljuje britke fore. Sam scenario nas upoznaje sa dvoje autora bitnih za ovu listu – Viktorija Tokareva, autora mnogih sov-kom scenarija, i Georgi Danelija, koga tek čekaju mesta na ovoj listi.
Kroz osnovnu situaciju zabune, dijaloške doskočice, živahnu glavnu muzičku temu, po formi naginje sit-komu, ali ipak je prava hardkor sov-kom. Tu je i sjajna kamera, koja pokazuje između ostalog i Moskvu ’71 (i to u vreme Nove godine, može se praviti i komparativna analiza sa Beogradom). Najzanimljivije kod Džentlmena sreće je referenca na proces destaljinizacije kada je raspušten Gulag i mnogi pušteni iz zatvora. Film pokazuje ne samo da svaki sovjetski građanin može da bude u dogovoru sa banditom, već i da vaspitač iz vrtića može da postane gazda u svetu kriminala. Režiser Serij je bio osuđen i zatvoren u periodu 1958-62, stoga ne čudi da na kraju policija „sačuva“ sva dostignuća sovjetske arheologije i sve sovjetske građane, ali još više šta se zaista dešava u svetu siromašnih koji postali kriminalci, kojima se film većinom i bavi. Zbog ovoga, ali i pravog krimi-slenga (koji je i prednost i mana onome koji nije Rus), film je bio pred cenzurom Goskina (državni komitet SSSR-a za kinematografiju), ali ga je Brežnjev, sledeći predsednik KP-a, lično odobrio nakon gledanja u svojoj dači. Šteta što se uopšte numeriše, ali jednak u borbi sa sledećim, čvrsto zauzima mesto broj 5.
4. Dijamantska ruka (Бриллиантовая рука, 1969)
Luda i briljantna sov-kom. Sovjetska parodija Džejmsa Bonda. Glavno je, pak, što su svi elementi režije Lea Gajdaja i izražajnost glume, pre svega Jurija Nikulina, uspeli da se skoro savršeno spoje u najbolji tipični sov-kom skrubol sa nešto pozitivnog treša (kakvi su po karakteristikama i filmovi do sad). Nakon polu-nastavka Operacije „Ы“, 80-ominutnog filma Кавказская пленница (1967), koji je kao i prethodnik poludeo na blagajnama, Dijamantska ruka je 2 godine kasnije postavila novi rekord sa 76,7 miliona karata, što će ostati drugi najveći broj prodatih bioskopskih karata u istoriji Sovjetskog Saveza. Važnije, Kavkaska zatvorenicakao da je bila teren za trening, budući da je u Dijamantskoj ruci prvo narativ razvijeniji, a drugo komički trikovi više pali tačno gde treba. Još važnije, film je apsurdniji ali manje besmislen od jednako čuvenog i kasnijeg Gajdajevog hita Ivan Vasiljevič menja profesiju (Иван Васильевич меняет профессию, 1973). Jednostavno, za razliku od 2 malopre pomenuta filma ovde nema lika Šurika ni glumca koji ga tumači, a Gajdaj je rizikovao, razbio trio fantastiko i zadržao samo Nikulina za glavnu ulogu koja je potpuno drugačija od prethodnog Budale, i više podseća na zaposlenu i odraslu verziju Šurika kao naivnog SSSR građanina koji poštuje (skoro) sve zakone.
Zanimljivo je ne samo što je film zbog prethodnih uspeha sniman i sa najvećim budžetom – u okviru najvećeg studia Mosfiljm – od svih sov-koma do tada, već što je Gajdaj odlučio da se poigra i okuša sreću sa državnom cenzurom. Ono što nije prošlo su scene sa KGB-om – jednostavno izbačene, kao i nekoliko replika koje se ne slažu sa državnom etikom; najčuvenije, replika upućena ženi glavnog junaka: „možda ide u sinagogu“, promenjeno u „možda vas vara“. Pred kraj Hladnog rata, Gajdaj se poigrao i s time da je za finale filma snimio scenu nuklearne eksplozije (Loving the bomb ringing any bells?), koja naravno nije prošla cenzuru, ali zato scene prostitucije, pijanstva i preljube jesu. Sve opsceno se dešava samo van granica SSSR-a, ali sovjetski gledaoci su – kao i „vau“ kola Ševrolet i Bjuik – mogli sve to da vide na bioskopskom ekranu. Tako i vi danas možete da vidite leteći crveni Moskvič ako pogledate vrhunac tipičnog sov-kom stila. Razlog zašto nije više na listi su isforsirane mjuzikl sekvence i gluma kod nekih, što uprošćava Ruku od dragulja više nego što bi trebalo. U isto vreme, ovaj film, i van granica SSSR-a najpoznatiji i najpopularniji od svih komedija, svojom dijamantskom rukom zatvara ovaj deo liste i svetlo ukazuje na podijum gde se nalaze tri najumnije sov-komedije.
3. Trideset i tri (Тридцать три, 1965)
U pitanju nije neko „skriveno“ ili „ispod radara“ remek-delo, već majstorsko najranije nadahnuće satiričnog sov-koma, koje je prvo skraćeno sa 77 na 72 minuta da bi se izbacila scena parodiranja vlasti, a potom i povučeno (nikada zvanično „zabranjeno“!) posle nepune dve nedelje u bioskopima. Autorima se nije posrećilo – 1964. Brežnjev je zamenio Hruščova kao predsednik i hruščovljevo otopljenje se za trenutak „zamrzlo“. Baš nedugo nakon toga izašao je Trideset i tri (33) kao kritika tog vremena, ali i komunizma i Sovjetskog saveza uopšte. Deluje kao da su scenaristi ovog filma, Viktor Konjecki (film br. 5), Valentin Ežov (Валентин Ежов – Bijelo sunce pustinje) i sam režiser, Danelija, okupili i nekako kao zaljubljenici u film, bez razmišljanja bili ubeđeni da će sov-kino cenzuru proći ovakva priča: radnik u fabrici bezalkoholnog pića iz dalekog grada postaje slavan u čitavom Sovjetskom Savezu kada se otkrije da ima 33 zuba. Ne samo to, već radnika proglašavaju potomkom Marsovca. Ili, kako je rekao tadašnji sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije: „kleveta na našu socijalističku delatnost“. Glavnu ulogu, radnika sa 33 zuba, – pogađajte – igra Jevgenij Lenov. Glavni i odgovorni autor čitavog ludila je specifični i jedan od najvećih sovjetskih režisera, Gruzin iz Tbilisija, Georgij Danelija (გიორგი დანელია, Giorgi Danelia). Godinu dana ranije proslavio se svojim prvim hitom, kod nas čuvenom kao simbol 60-ih u SSSR-u, Šetam po Moskvi (Я шагаю по Москве, 1964), a zbog 33 morao je da čeka skoro četiri godine da bi mogao ponovo da radi u sov-kinematografiji. Naučivši na ovom filmu, osmislio je pod-žanr ne toliko atraktivnih ali humanih, kako ih je on nazvao „liričnih komedija“, počevši sa Ne goryuy!(1969) i klimaksirajući sa Мимино (1977), kojeg itekako preporučujem ako volite drama-komedije.
Verovatno kritički najoštrija, a pritom ludo zabavna sov-kom Trideset i tri, pokazuje kako se „istina“ brzo širi po Sovjetskom Savezu putem novina, televizije i radija, vispreno ismevajući sva tri informativna medija, pogotovo televiziju. Poslednji crno-beli film Danelija imao je status „andergraund“ hita na marginama SSSR-a. Kada su nakon 25 godina i početka perioda „glasnost“ (гласность) počele da se otvaraju fioke i u njima skriveni snimci, sam Danijela se pohvalio da je uspeo da sačuva kopiju 33-a, na šta su ga sve kolege čudno pogledale i saopštile mu da su svi po nekoliko puta gledali film u bioskopu u predgrađu, ili već na žurci kod nekog. Za 72 minuta, vreme trajanja nešto duže epizode TV serije, možete pogledati 33, sov-kom br. 3.
2. Kradljivac automobila (Берегись автомобиля, 1966)
Sasvim genijalna sov-kom koja je s jedne strane univerzalno remek-delo, a s druge specifično sovjetsko. Sve vreme itekako je kritična sa ironičnim odnosom prema sistemu, i isto tako sve vreme dobroćudno blesava; verovatno i razlog što je Kradljivac automobila uglavnom uspeo da promakne državnoj cenzuri. Scenario kreativnog duo-a Emila Braginskog i Eljdara Rjazanova (zajedno radili mnogo hitova sov-koma, najčuveniji po TV-trešu za Novu godinu (i dan-danas u Rusiji), Ironiju sudbine, 1 i 2), u osnovu svog sižea stavlja sovjetskog Robina Huda. Umesto svežeg vazduha šume, on je od 9 do 17h u kancelariji agent osiguravajućeg društva (u tumačenju Inokentija Smoktunovskog, tada već ozbiljne pozorišne i filmske zvezde), a noću krade skupa kola od krimosa i prevaranata, zatim od njihove prodaje daje novac sirotinji. Posebno zanimljivo, tadašnji ministar umetnosti i kulture SSSR-a zabranio je da Smoktunovski igra tamo nekog – ma koliko dobroćudnog – ali opet lopova jer je prethodne godine igrao Lenjina u propa… biografskom filmu На одной планете. Na sreću studija Udruženje stvaralaca «Luč» («Луч») koji je radio produkciju pod okriljem Mosfiljma, i na sreću istorije filma, sledećeg meseca na mesto ministra došao je neko drugi i ovaj rizični korak bio je dopušten.
Rezultat je remek-delo koje ne gađa samo sistem i policiju, već i obične građane, gotovo svaku poru sovjetske svakodnevice. Najviše ga odlikuje neka vrsta lagodne kritike društva, kao što ilustruje replika: „Taj tip je podigao ruku na ono najsvetije što imamo. Na naš Ustav!“ Poput33-a, Kradljivac automobila je crno-bela, samo još bolje fotografije, poput najboljih američkih noir filmova. Takođe, ima najbolju muziku i zvučne efekte od svih filmova na listi. Po kvalitetu izjednačen sa prethodnom, a – iako potpuno drugačiji po stilu – isto tako i sa sledećom sov-komom, Kradljivac može sasvim komforno da operiše po 2. mestu.
1. Kin-dza-dza! (Кин-Дза-Дза, 1986)
Ku! Tj, konačno! Verujem da je nešto slično i Danelija pomislio kada nastupio period „glasnosti“ pred sam kraj SSSR-a kao države (1985-90), te je nakon skoro dve decenije čekanja, mogao slobodno da napiše scenario i po njemu režira film kakav sam želi. Kin-dza-dza! je apsurdna SF sov-kom. Vrhunac nad vrhuncima čitavog i Danelijevog stvaralaštva i žanra sov-koma, ono je zapravo sasvim novi žanr za sebe. Slikovitije govoreći, Kin-dza-dza! je kao Monti Pajton film koji se dešava u post-apokaliptičnom svetu Mad Max pustinje. Danelija je scenario napisao zajedno sa Revazom Gabridzom, svojim gotovo stalnim ko-scenaristom još od ’69. i filma Ne goryuy!. I po narativu i po duhu podsećajući na susret Mihaila Bulgakova i Daglasa Adamsa, on počinje tako što se idealni sovjetski građanin – građevinski inženjer iz Moskve i mladi Gruzin „u potrazi za srećom“ koji tek što se zatekao u Moskvi, slučajno teleportuju na planetu Pljuk koja je prvo suptilna, a potom sve direktnija aluzija na SSSR i ranije i u baš u vreme kada je film nastao. Društvo koje svi prethodni filmovi opisuju, ovaj parodira, ali pritom i kao da je srećno-tužna elegija čitavog sistema komunizma i ljudi koji su ga sačinjavali. Imajući po prvi put posle Trideset i tri potpunu slobodu, Danelija je pustio mašti na volju i dobro što je tako uradio, jer film ne samo što je vizuelno zanimljiv kao niskobudžetni distopijski SF, već je u svih 135 minuta zanimljiv pre svega svojim ritmom i dobro raspoređenim bizarnostima. Uz sve to, u skroz novom ruhu vidimo već glorifikovane sov-kom zvezde, Leonova (poslednja velika uloga za njega) i Jurija Jakovljeva (Ivan Vasiljevič menja profesiju), koji neodoljivo podseća na Džona Kliza, i fizički i talentom.
Ne želim da krijem – pre nego što sam počeo da sastavljam listu, odmah sam znao je da Kin-dza-dza! zauzima prvo mesto. Bez konkurencije. Razmišljao sam koje filmove odabrati i kako ih rasporediti, ali ni na tren se nisam razmišljao oko ovog. U istoriji sov-kina, ne samo što je najbolja komedija, već i jedno od najboljih ostvarenja, u rangu sa Paradžanovim i Tarkovskim. Najvažnije od svega, Kin-dza-dza! i dalje komunicira sa današnjim društvom, i ruskim i srpskim. Kao svako remek-delo, automatski je shvaćen svuda i od svakog ko se bar malo potrudi. Nažalost – pre svega ljubitelja filma – Kin-dza-dza je i dalje nedovoljno gledan i nedostaje mu profesionalni titl čak i na engleskom. Međutim, ko zna ruski može bezgranično (i komunistički besplatno!) da uživa u prvom linku; ko ne, može u drugom, sa engleskim prevodom kolege filmofila.
Drugarice i drugovi, hvala na pažnji i strpljenju. Uživajte i učite do sledećeg susreta!
(izvor: beforeafter.rs)
