Kada je raskrinkao korupcionaški osinjak u Hitnoj pomoći, dr Borko Josifovski verovatno nije ni slutio da će umesto pohvala za savesnost dobiti dugogodišnje pretnje po život i otkaz. Moralnu satisfakciju, ne i pravdu, dobio je posle 13 godina!
Za sve ove godine nikada se nisam pokajao. To je bilo pitanje časti i moja građanska dužnost. Kada bi vreme moglo da se vrati, učinio bih isto, kaže danas Josifovski, bivši direktor beogradske Hitne pomoći, čovek koji je ukazao na kriminalne veze dela lekara te zdravstvene ustanove i privatnih pogrebnih preduzeća.
Ako bismo priču o Josifovskom, morali bismo da ga smestimo u neku književnu epohu, uklopio bi se u pero Servantesa i olako prošao kao savremeni Don Kihot – više od decenije ovaj čovek vodio je, činilo se, unapred izgubljenu bitku protiv vetrenjača. Sve do oktobra ove godine Boris Josifovski je živeo s pečatom državnog neprijatelja. Proglasili su ga za osobu koja kleveta kolege i nanosi štetu ugledu profesije i institucija. Bio je nepoželjan. Trinaest punih godina trpeo je gotovo svakodnevne pretnje smrću, živeo u strahu za svoj život i život svoje porodice.
Po prvi put Viši sud u Beogradu nedavno je doneo presudu po Zakonu o uzbunjivačima protiv državnih organa. Sud je utvrdio da je Josifovskom naneta šteta time što je nakon svojih istupa dobio otkaz, ali i što po njegovim prijavama nije postupano. Viši sud je utvrdio da je čak pet državnih organa preduzelo štetne radnje prema Josifovskom i stavilo ga u nepovoljniji položaj zbog izvršenog uzbunjivanja. U pitanju su Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Agencija za borbu protiv korupcije, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu i Više javno tužilaštvo u Beogradu.
Iako zvaničnici sve do sada nisu hteli da potvrde da je njegova priča istinita, Josifovski smatra da njegova borba nije bila uzaludna.
– Koliko sam bio u moći, narod je bio upozoren. Ova presuda je priznanje da je akt koji sam ja tada učinio bio uzbunjivanje, odnosno da se to odnosilo na teško delo protiv zdravlja ljudi i da je prema meni primenjivan sistematski progon države. Presudom Višeg suda je postignuto i da javnost sazna o čemu se radi jer je ta monstruozna afera bila sve vreme prikrivana, i to od državnih organa – objašnjava Josifovski.
POČETAK SUMNJI
A sve je počelo 90-ih godina ugovorom o saradnji koji je sa tri privatna pogrebna preduzeća i JKP “Pogrebne usluge” potpisao tadašnji direktor Hitne pomoći. Radnici su bili upućivani da, u slučaju da se intervencija Hitne pomoći završi smrću pacijenta, obaveste neka od tih preduzeća. Svi redom su zvali privatne pogrebnike jer JKP “Pogrebne usluge” nije davalo honorar, odnosno proviziju na “dodeljen slučaj”. Nakon toga, počeli su da se javljaju ljudi sa širokim spektrom žalbi.
– Prve pritužbe bile su pritužbe pacijenata koji nisu mogli da refundiraju novac od Zavoda za zdravstveno osiguranje jer su im dokumenta nestala. Drugi su pak govorili da su bili opljačkani jer ih je ekipa Hitne pomoći uputila na usluge pogrebnika čija je cena bila mnogo veća od javnog preduzeća – priseća se Josifovski.
Ipak, prvi alarm kada je dr Josifovski posumnjao da se iza te trgovine krije nešto što ugrožava živote ljudi, bila je situacija kada su se pacijenti žalili da je ekipa Hitne pomoći došla tek nakon pogrebnika.
– Jednom su čak te dve službe stigle u isto vreme. U urgentnoj medicini sam dugo, 20 godina sam radio na terenu pre nego što sam postao direktor. Bilo mi je jasno da ti pacijenti nisu dobili pomoć po protokolu urgentne medicine – priča Josifovski.
BEZ REAKCIJE
O sumnjivim radnjama odmah je, 19. juna 2005. godine, zvanično obavestio tadašnjeg ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića, ali odgovor nije dobio. Tri meseca kasnije, 26. septembra 2005. godine, piše i Inspekciji Ministarstva zdravlja. Opet ništa. To ga, kaže, nije nateralo da mirno gleda na celu situaciju. Angažovao je analitičku službu Hitne pomoći, koja je proverila sve neophodne podatke.
– Kada je zaživeo kol centar, imao sam precizne podatke o tome koliko je bilo poziva prvog reda hitnosti, ko je tačno otišao na taj poziv… To je bila grupa ljudi od oko 40 lekara. Tačno se videlo koji lekar je uputio na kog pogrebnika. Uglavnom su od strane pojedinih lekara bili angažovani isti pogrebnici – pojašnjava Josifovski, koji je nakon prikupljenih podataka, u septembru 2006. godine, sazvao konferenciju za novinare i izneo javnosti svoje sumnje.
ŽIVOT – 200 EVRA
Pred predstavnicima medija rekao je da pojedini doktori isključivo idu na slučajeve prvog stepena hitnosti, iako u tom trenutku ima i bližih ekipa, da se odugovlačilo s reakcijom na pozive, da su pacijenti neopravdano dugo čekali, da nisu rađene reanimacije pacijenata, a da su uredno prosleđivani podaci pogrebnicima o njihovoj adresi. No, iako ih je kažnjavao, te lekare to nije sprečilo da prestanu s tom praksom.
– Čim su pacijenti počeli da se žale, raskinuo sam ugovor sa privatnim pogrebnim preduzećima i kažnjavao svakog ko nije zvao JKP “Pogrebne usluge”. Na kraju krajeva, trebalo je ostaviti samoj rodbini da zove kog pogrebnika želi… Po zakonu nisam imao druge mogućnosti osim da ih kažnjavam oduzimanjem od plate 10 odsto. E sada, ukoliko vam kažem da su neki i više puta kažnjavani – to znači da ta kazna nije bila neki finansijski udarac za njih koji bi ih odvratio od tako nečeg – objašnjava Josifovski, dodajući da je i u blogovima pisalo da je minimalno 200 evra iznosila provizija za lekara koji bi pogrebniku prijavio smrt pacijenta.
OTKAZ
I onda, samo dva dana posle njegove konferencije za medije, iako je očekivao da će nakon toga sve biti ispitano, Josifovski biva smenjen, a ništa od onoga na šta je upozoravao nadležni organi nisu proverili. Ministar je prvo ćutao duže od godinu dana, a onda odjednom za dva dana utvrdio da Josifovski nije u pravu.
– Ministarstvo zdravlja je od početka gledalo da sve zataška. Umesto da provere sve, ja sam bio smenjen i kažnjen i stigmatizovan kao državni neprijatelj koji je ugrozio rad jedne vitalne službe i uznemirio javnost – kaže Josifovski.
Tužilaštvo se, zatim, proglasilo nenadležnim u tom slučaju, a kada je došla Komisija za vanredni stručni nadzor da utvrdi činjenično stanje po njegovim navodima, potvrdila je, kaže, njegove sumnje. Nakon toga je Ministarstvo zdravlja dva lekara zbog grešaka u radu kaznilo oduzimanjem 10 odsto od plate?!
– Ministarstvo zdravlja je donelo rešenje na osnovu rešenja te komisije gde nedvosmisleno stoji da su lekari napravili greške i propuste u radu, što opet navodi na činjenicu da je neko izgubio glavu zbog toga, a to je od javnosti bilo sakriveno. Tadašnji ministar zdravlja se pojavio u javnosti i rekao da nije pronađeno ništa što bi dokazalo da je jedno takvo delo postojalo – pojašnjava Josifovski.
Nakon smene s mesta direktora, Josifovski je u Hitnoj pomoći bio izložen konstantim pretnjama, zbog čega je odlučio da ode na neplaćeno odsustvo godinu dana, koje je proveo u humanitarnoj misiji u Sudanu. Po povratku, u Hitnoj pomoći raspoređen je da daje medicinske savete putem telefona pacijentima. Mesec dana nakon toga, u oktobru 2008. godine, saopšteno mu je da su se “stekli uslovi za prestanak radnog odnosa”.
PRETNJE SMRĆU
U godinama koje su sledile porodica Josifovski suočavala se sa konstantnim pretnjama po život. Doktor Josifovski nije odustajao od borbe za svoja prava i za istinu. Poveo je radne sporove protiv Hitne pomoći (jedan je dobio, za nadoknadu u razlici plate; ali drugi vođen povodom otkaza je, iako je u prvom stepenu rešeno u njegovu korist, na kraju izgubio kada je zamenjena žena koja je sudila u njegovom slučaju), ali i podneo krivične prijave zbog teškog ugrožavanja zdravlja ljudi. Krivične prijave čamile su u fiokama Ministarstva unutrašnjih poslova, Agencije za borbu protiv korupcije, tužilaštava u Beogradu…
– Kada je tadašnji ministar zdravlja izašao u javnost i rekao da nisu nađene greške zbog kojih bi pacijent izgubio glavu, tog trenutka je nastupio pakao. Možete da zamislite mene među njima koje sam prozvao za kriminal. Trpeo sam svakodnevne provokacije i pretnje, a onda su krenule i pretnje smrću meni i mojoj porodici zbog čega sam u jednom trenutku čak i napustio zemlju ne bi li moja porodica bila mirna – priseća se Josifovski, koji kaže da je, srećom, ostao u struci kao konsultant, od čega i danas živi.
PROČITAJTE JOŠ: (FOTO): PLJAČKA BEOGRAĐANA: “REKONSTRUIŠE” SE ULICA KOJA JE ZAVRŠENA PROŠLE GODINE!
HITNA POMOĆ DANAS
I tako to otprilike izgleda kada u Srbiji hoćete da budete uzbunjivač, da ukažete na neku društvenu pošast imenom i prezimenom – unište vas, prvo profesionalno, a onda pokušaju i privatno. A zlom na koje ste ukazivali niko se nije pozabavio.
Josifovski tvrdi da u Hitnoj pomoći ima mnogo savesnih lekara koji rade svoj posao dobro. Ipak, kako kaže, ne može a da ne primeti da se i danas povremeno pojave slične informacije.
– S vremena na vreme pojavi se vest da je ekipa Hitne pomoći kasnila, da su pogrebnici bili na licu mesta iako ih rodbina nije pozvala… Ako niko od njih do sada nije procesuiran, a posao trgovine životima je vrlo unosan, zašto bi prekidali s tim? – kaže Josifovski.
S druge strane, ističe on, teško delo protiv zdravlja ljudi ne zastareva.
– Ali kada prođu tolike godine, svi ti državni organi koji su učestvovali u zataškavanju imali su vremena da sklone dokaze. Ne mogu da tvrdim da se to još radi, ali mogu da tvrdim da, ukoliko rade, to sada rade prikrivenije, a ne kao pre, bezobzirno – smatra Josifovski.
Odbio ponudu ministra
Nakon odluke Višeg suda u Beogradu, ministar zdravlja Zlatibor Lončar ponudio je Josifovskom posao na mestu šefa antikorupcijskog tima pri Ministarstvu.
– Četiri godine je i ovo ministarstvo ćutalo o tome, nije bilo pomena iako je sve dokumentovano. Mislim da meni tamo nije mesto. Niti je bilo kom policajcu mesto da radi u Ministarstvu zdravlja. To je posao službenika, odnosno institucija koje su za to nadležne. Ne treba lekar da bude policajac – kaže Josifovski.
U svakoj instituciji, smatra on, postoje časni insajderi, samo ih treba ohrabriti i dati im podršku kada izađu u javnost da ne dožive progon i torturu.
“Nemoj da te dovedu u vezu sa mnom”
Osim Borka Josifovskog, agoniju dugu 13 godina s njim je svakodnevno proživljavala njegova porodica. Sin Andrej priseća se tih dana.
– Najteže je bilo to što smo znali šta je istina, a bili smo označeni kao lažovi, klevetnici. Ja sam tada imao 16 godina. Bilo je i ciničnih komentara mojih nastavnika iz gimnazije i ljudi oko nas – priseća se Andrej.
Onda su krenule i pretnje smrću.
– Dobio sam neku vrstu tika, stalno sam se okretao, obilazio sam oko automobila nekoliko puta pre nego što uđem u zgradu, prolazio sam dva-tri puta pored ulaza… – iskren je Andrej.
Posebno mu je bilo teško što mu je otac govorio: “Nemoj da te dovode u vezu sa mnom”.
– Kao da je to nešto loše. Nemoj da te dovode u vezu sa svojim ocem koji radi ispravne stvari. Tata je prošle godine bio i jako bolestan, pa smo se borili i s tom opakom bolešću. Izgubio je tolike godine života boreći se za pravdu – zaključuje Andrej Josifovski.
PROČITAJTE JOŠ: JAKO JE OZBILJNO KAD O PRELETAČIMA PRIČA OSOBA KOJA JE PROMENILA 5 STRANAKA!
(izvor: blic.rs)
