Protesti u Srbiji su ušli u svoju 14. nedelju i red je da im posvetimo jedan malo duži tekst da vidimo gde smo, šta smo i šta nas uopšte čeka.
Koliko god da su euforije stvorili među građanima koji nisu zadovoljni načinom na koji Aleksandar Vučić i Srpska Napredna Stranka vladaju, nažalost, čini se da početni “hajp” nestaje, energija se troši, a na površinu isplivavaju sve veće razlike koje među učesnicima i organizatorima postoje.
U prilog tome govori i objektivno gledano sve manji broj ljudi koji na proteste dolazi, naročito u Beogradu gde se u poslednje dve subote nije skupilo više od 10.000 ljudi, što je otprilike možda i za čak 4 puta manje nego krajem decembra i početkom januara, kada em što su bili praznici em je temperatura bila neuporedivo nepovoljnija za šetnju. Prirodno, postavlja se razlog zašto se to dešava?
Da bismo odgovorili na to pitanje, a i da bi se upoznali šta nas čeka dalje, hajde da premotamo ceo film i vratimo se za početak negde oko 3 meseca u nazad.
Veliki prasak i prvi koraci…
Sve je počelo nakon onog incidenta u Kruševcu, kada su lideru Levice Srbije, Borku Stefanoviću neki “nepoznati počinioci” razbili glavu i kada su nastradale i još 2 osobe koje su bile protiv njega. Nakon toga održan je prvi protest “stop krvavim košuljama” u Kruševcu gde je bio sasvim solidan odziv, a potom najavljen i u Beogradu. Ništa u tom momentu nije slutilo da će 3 meseca kasnije skoro 100 gradova šetati protiv režima.
Verovatno ni sami organizatori, pa čak ni najveći optimisti nisu očekivali da će tolika koligina ljudi doći “na plato” i da će od grudve postati lavina.
Bilo kako bilo, uz početne greške i neslaganja oko govornika, kao i toga ko organizuje, došli smo do zaista sjajno posećenog skupa i mase koja je očekivala da će cela priča da se nastavi, te je nastavak protestne šetnje zakazan za 7 dana kasnije.
Početni “hajp” i širenje protesta
Drugi skup bio je još posećeniji, a onda se desilo ono čuveno odlaganje za 16. januar, pa odlučno negodovanje građana što je rezultiralo trećim uzastopnim i možda čak i najbrojnim protestom 29. decembra.
Nije se preskočila više nijedna subota, uz tu čuvenu sredu 16. januara kada je bila godišnjica ubistva Olivera Ivanovića, a onda se desio i da tako kažemo još veći šok. Pored Beograda krenuli su da ustaju jedan po jedan grad. Malo po malo došli smo do cifre od skoro 100 mesta koje šetaju, ali i dok broj gradova raste, broj demonstranata počinje da opada. E sada se postavlja to pitanje zašto?
Plan, program i ciljevi
Prvi i osnovni problem je verovatno, plan, program i ciljevi. I nakon skoro 3 meseca ne postoji nikakav jasan plan i cilj ovoga protesta. Reći da je cilj da Aleksandar Vučić podneste ostavku lepo zvuči, ali obično ako je neko diktator on ne funkcioniše po principu “lepo me zamoli a ja ću da ti predam vlast”.
Da se ne lažemo, šetnja je zdrava. Šetnjom kroz centar grada može da se poboljša zdravlje, utaba sneg, poveća kondicija, ali da se sruži jedan režim, to se dosada nikada i nigde nije desilo, pa po svemu sudeći neće ni u Srbiji.
Možda su od početka predstavljeni neralni ciljevi i stvoren nerealan “hajp”. Prikazivana je neka ogromna energija uz ispaljivanje dobro poznatih parola “gotov je”, “nema nazad” i slično. Ako jedan narod svoju energiju iskazuje u tome što mirno prošeta sat vremena jednom u sedam dana, onda niti je to neki narod, niti je to neka energija.
Predstavljeno je narodu i to da je režim u panici. Međutim i ne deluje tako. Panike je svakako bilo, negde nakon drugog ili trećeg protesta. Očekivano, za 7 godina naprednjačke vlasti ništa slično se nije dogodilo. Verujemo da niko, pa čak ni Vučić nije znao šta će da se desi u narednom periodu. Da li će trend povećavanja demonstranata da se nastavi dok ne dostigne šestocifrenu cifru, da li će protesti da se radikalizuju i da na ulici imate stotinak hiljada nezadovoljnih ljudi koji su spremni da polome grad, da li će doći do opšte građanske neposlušnosti?
U svemu tome, ako izuzmemo očitu psihičku bolest Vučića i njegovu seriju kontramitinga, može se reći da je režim postupio pametno.
Niti je bilo policije, niti je bilo represije kada je stanje delovalo najkritičnije. Igrao je Vučić na tu kartu da demonstranti ne znaju ni sami šta žele i pustio da šetnje traju – i najbolji maratonac ako nema cilj, jednom će morati da se umori.
Sa druge strane, među demonstrantima nije bilo jasnog plana, niti ikakvog dogovora. Radilo se samo na tome da se pumpa energija stvaranjem lažne slike da je režim gotov i da samo treba još malo da se izdrži, još malo šetnji i cilj je ispunjen.
Evo nakon 13 nedelja mi ćemo se usuditi da budemo prvi koji će se kritički osvrnuti na trenutno proteste i pitati – da li postoji konkretan plan za dalje?
Da li iko može da objasni kako naterati režim da preda vlast? Verovatno niko ne očekuje da će Aleksandar Vučić jedno jutro ustati na levu nogu, umiti se i reći “dosta mi je svega – evo prepuštam vam funkciju”. Bar se nadamo da to niko ne misli.
Dakle, polako ali sigurno dolazi se do momenta gde će morati da se podvuče crta i jasno odluči u kom pravcu dalje da se ide.
Kako naterati nekog da padne?
Da se ne lažemo, režim se može smeniti na dva načina – izborima i na ulici.
Prva opcija za većinu demonstranata nije prihvatljiva, uostalom i organizatori su pozivali na bojkot izbora. Aleksandar Vučić nije izbore ni raspisao – i pitanje je da li će ih ove godine i biti. Izbori nisu trenutno karta na koju treba igrati. Što se tiče skidanja vlasti na ulici, to onda ne funkcioniše na ovaj način.
Za neku nasilnu revoluciju potrebno je imati ogromnu količinu ljudi koja je spremna da ne ide sa ulice, da trpi batine, suzavce, hapšenja, pa nažalost i žrtve. Takođe, onaj ko krene na nasilnu revoluciju mora da zna da ni režim neće to dočekati nespreman i da sve one najave o nekoj “kontrarevoluciji” u tom slučaju postaju apsolutno legitimne.
Imamo doduše i primer “žutih prsluka” u Francuskoj koji već nekoliko meseci lome Pariz i još par gradova, ali bez rezultata. Dakle i to je duga i još teža borba, iskreno, mislimo da nemamo ni promil šanse u njoj.
Šta onda može da se uradi?
Pitanje svih pitanja, na koje malo ko ima odgovor. Iako kao što smo naveli ne mislimo da je energija koja je obeležila početak protesta bila dovoljna da se promeni režim, svakako bi bilo pogubno da se ona u potpunosti izgubi. Naročito što bi u tom slučaju usledila potpuna odmazda vlasti. U svakom slučaju, organizatori bi morali što pre da umesto što se raspravljaju ko je kome ukrao ime, a ko kome žig da sednu odluče šta hoće i svoj plan predstave narodu.
Da li je jedna od ideja širiti organizaciju #1od5miliona po celoj Srbiji, praviti odbore, privlačiti aktiviste, pozivate sve zainteresovane ljude širom Srbije da ne samo petkom ili subotom, već svakim danom u svakom momentu šire ideologiju. Dele flajere, lepe plakate, organizuju skupove, edukuju ljude i šire istinu.
Ako ne to, da li je cilj pripremati se za nasilnu revoluciju? Ako ne ni to da li je cilj samo šetati dok ne vidimo kome će pre dosaditi, režimu ili demonstrantima?
Na kraju krajeva nije jedina radikalizacija protesta građanski rat. Postoji i građanska neposlušnost, da li će iko smeti da pozove ljude na tako nešto? Blokade puteva, neplaćanje računa, kolektivni štrajk?
Šta god da je, mora se reagovati i to mora što pre.
Da zaključimo, ništa još nije kasno i ništa još nije izgubljeno.
Mi razumemo da su se i organizatori, a i svi mi našli u nekom čudu onda kada je broj ljudi počeo da raste, kada su gradovi krenuli da ustaju, da niti je to iko očekivao niti znao šta u tom momentu da uradi. Međutim to se desilo.
I sada je vreme da ili da reagujemo, ili da se razilazimo.
