Nakon ubistva Olivera Ivanovića utihnuo je jedan od poslednjih nezavisnih srpskih glasova. Time se privodi kraju proces koji je počeo 2013: disciplinovanje kosovskih Srba od strane Beograda.
Još uvek je nerasvetljeno ubistvo Olivera Ivanovića koje se dogodilo 16. januara. „Otada se ništa više nije čulo. O mogućim počiniocima niko ne želi da spekuliše, o tome u severnom delu Mitrovice niko ne razgovora sa strancem. Ali u jednom su složni: to nisu uradili Albanci. To je indikativno.“
Pre ovog događa, treba malo zagrebati po bližoj prošlosti. Aleksandar Vučić je već 2012. godine morao da bira: „Berlin i Brisel stavili su ga pred izbor – da normalizuje odnos sa Kosovom ili da zaboravi na pristup EU. On je odlučio da zagrize kiselu jabuku. U aprilu 2013. Beograd i Priština sklopili su sporazum: politička integracija u sistem Kosova, a za uzvrat – autonomija. Ta vest zaprepastila je sever Kosova. Iz Beograda jedva da je bilo objašnjenja kako bi novi poredak trebalo da izgleda. A onda su odjednom počeli da se pojavljuju novi ljudi.“
Veliki test usledio je 2013. kada je sever Kosova, prema želji Beograda, po prvi put trebalo da učestvuje na lokalnim izborima.
„Beograd je s velikom mukom sastavio listu na kojoj su većinom bili ljudi s malo političkog iskustva, ali koji su među građanima ipak imali izvestan ugled. ’A njihova glavna osobina je bila – apsolutna poslušnost’, ocenjuje Miodrag Marinković koji je u to vreme radio za misiju EU na Kosovu. Etablirane snage pozivale su na bojkot i izborni dan je bio čista katastrofa. Kada je počeo da se nazire uspeh bojkota, maskirani ljudi uleteli su na biračka mesta i počeli da prave lom. Glasanje je prekinuto. Jedan austrijski diplomata potvrdio je da su maskirane osobe intervenisale po naredbi ’beogradske liste’, koja je nešto kasnije, pod imenom ’Srpska lista’, postala stranka pod kontrolom države. Na ponovljenim izborima više nije smelo da bude grešaka. ’Bojkoteri’ su bili savladani, njihovi automobili su paljeni, a direktori javnih preduzeća prinuđeni da svoje zaposlene dovedu pred glasačke kutije. (…) I pored svog pritiska, izlaznost je bila samo dvadeset procenata. Ali to je bilo dovoljno i Goran Rakić je postao prvi gradonačelnik Severne Mitrovice po kosovskom zakonu. O tom bivšem vatrogascu i direktoru Gradskog zelenila i čistoće do tada se malo znalo. Ali kada mu je Vučić čestitao, bilo je jasno da on ima najvišu zaštitu.“
Vučić je odlučan u tome da se proces sprovede i da se ta oblast prepusti kosovskom sistemu:
„Ali to ne znači i kraj srpskog uticaja – naprotiv. Preko Srpske liste kojom se upravlja iz Beograda on kontroliše sve oblasti naseljene Srbima. Umesto da finansijski zavisi od srpske države, subvencionisanje teče prema kosovskom zakonu i ide preko Zajednice srpskih opština, koju međutim i dalje finansira Beograd. To će prikočiti odlazak mladih, dobro obrazovanih ljudi, ali ne i zaustaviti. Pouzdanih podataka nema, ali od početka rata mnogi poslovni ljudi, kao i mladi sa diplomom, sreću traže u Beogradu ili u inostranstvu.“
„Nakon smrti Olivera Ivanovića otpor Beogradu deluje besmisleno. Petar Miletić koji je još pre nekoliko godina napustio politiku, lakonski ocenjuje: ’Sudbina kosovskih Srba je da im drugi kroje sudbinu’. I Ivanovićeva žena Milena seli se u Beograd sa šestogodišnjim sinom. Dosta joj je tog ’mračnog i tužnog mesta’.
(izvor: dw.com)
