Beograd – Dubina državnog kriminala svakog dana je sve veća. Još se nije stišao ni poslednji skandal oko davanja Aerodroma Beograd u koncesiju na 25 godina francuskoj građevinskoj firmi, a Vučićev kriminalni kartel uspeo je da pokloni IMT, nekadašnjeg giganta u proizvodnji traktora i poljoprivredne mehanizacije indijskoj kompaniji. Kako i pod kojim uslovima je ovaj legendarni brend pao u ruke stranaca?
Nekadašnji srpski i jugoslovenski ponos, IMT, čuveni proizvođač traktora i drugih poljoprivrednih mašina i opreme, prodat je, bolje reći, poklonjen indijskoj kompaniji TAFE, za smešnu sumu novca (za 66.081.562 dinara, odnosno, za samo pola miliona evra dobijen je originalni žig IMT-a, pogon u Jarkovcu kod Sečnja i svi tehnološki crteži!). Ostala imovina IMT-a ostaje deo stečajne mase. Još se ne zna šta će sa njom biti.
Ispred Vlade Srbije, potpisivanju ugovora su prisustvovali Ana Brnabić, ministar poljoprivrede Branislav Nedimović i ambasadorka Indije u Beogradu. Vučića nije bilo. Kompanija TAFE je najavila „višemilionsku investiciju“ a, u roku od pet godina i proizvodnju 5.000 traktora. Kome će TAFE prodavati te mašine? Srbiji, naravno, tako se pohvalio predstavnik kupca, tako je potvrdila i premijerka! Naime, prema najavama indijskih investitora proizvodnja će početi u roku od 12 meseci, a traktori će u prvoj fazi biti plasirani u Srbiji. Zatim i na tržišta bivše Jugoslavije. Pa, kad u Srbiji i susednim zemljama zarade na provereno dobrom domaćem brendu (svi u regionu znaju za kvalitete IMT traktora), onda će ih tako „testirane“, sa dobrim obrtom kapitala, usmeriti prema Indiji. A, možda i prema nekim drugim tržištima. TAFE je multinacionalna kompanija, ona nema domovinu!
Fabrika IMT je u stečaju od 2015. godine, kada je dug fabrike bio 186 miliona evra, a 2. aprila ove 2018. godine, na aukciji je prodat firmi TAFE po početnoj ceni od 66,8 miliona dinara. Ta indijska kompanija, koja proizvodi poljoprivredne mašine, bila je jedina učesnica aukcije. Sve je još ranije dogovoreno, kako ne bi „uleteo“ neki ozbiljan kupac koji nije voljan da plaća provizije Vučiću i njegovim otimačima državne imovine.
Predstavnici pomenute indijske kompanije, na nagovor Vučićeve „premijerke“, Ane Brnabić, pokušali su da se predstave u najboljem svetlu pa je rečeno da TAFE ima 93 milijarde dolara prometa godišnje, dakle, 245 miliona dolara dnevno, ili 177.000 dolara u minuti. Tako ispada da je IMT prodat za tri minuta njihovog prometa! Podsećanja radi, početkom osamdesetih godina, IMT je napravio čuveni traktor pod oznakom „IMT 33“ sa „skraćenim“ dvocilindričnim motorom, namenjen izvozu u Indiju! Bio je specijalno napravljen za njihovo sirotinjsko tržište, jer je IMT u Srbiji, Jugoslaviji i Evropi prodavao svoje najbolje modele. Danas, Aleksandar Vučić, Ana Brnabić i ministar poljoprivrede Nedimović, tvrde da je poklanjanje IMT-a „naša razvojna šansa“ dok indijska kompanija TAFE kupuje celi IMT za cenu od pedesetak traktora.
IMT je početkom osamdesetih godina bio rekorder Evrope po broju proizvedenih jedinica sa preko 40.000 traktora godišnje! I pre i posle tog perioda, ruski, beloruski, kineski, poljski i mnogi drugi traktori nikada nisu mogli da pariraju IMT-u zbog njegovog kvaliteta i izdržljivosti. Traktore je IMT izvozio širom sveta, onda su se devedesetih pojavili Miloševićevi „majstori“ koji su pravili čuvene „barter aranžmane“ sa Kinezima (traktore za naftu!). Ali, kad su pristigli sadašnji naslednici tog režima, nasleđeni dug od 186 miliona evra počeo je da raste rapidnom brzinom.
U trenutku kad su ugovor o „primopredaji“ potpisali zamenik direktora indijske kompanije TAFE i Dušan Dragojlović u ime Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, mnogima koji znaju šta je bio IMT, lakše bi palo da je ovaj nekadašnji srpski gigant kupila neka renomirana firma poput „Džon Dira“ ili „Fergusona“. Lakše bi podneli sramotu koju je priredio Vučićev režim, posebno nakon blamaže povodom izjave Branislava Nedimovića da će novi vlasnik zaposliti „800 radnika“ (što je predstavnik indijske kompanije hitno demantovao u svim medijima!)
Kad je ugovor potpisan, došla je i torta u obliku IMT traktora. neko je iz publike dobacio: „…Koštaće vas ta torta, skupo!“ Ni obezbeđenje nije stiglo da prepozna „uljeza“, ali, rečenica mu je bila na mestu. Tek će Vučiću i „vučićima“ doći na naplatu svaki kriminalni ugovor koji su potpisali.
Argumenti u prlog prodaji IMT -a bili su da ova fabrika ne radi već 30 i više godina (što apsolutno nije tačno, radila je, ali pod kakvim okolnostima)! Drugi argument je bio je je IMT i pre stečaja bio „jama bez dna“ u koju je država, štampajući novac, upumpavala kako bi makar bilo za plate (ni ovo nije tačno, jer se Vučić još nije ni naučio da čita i piše, kad je ova fabrika „upumpala“ državi toliko novca da je mirno mogla da kaže kako je izgradila „pola Beograda“). Treći argument u prilog Vučićevoj ideji o prodaji IMT -a je da će strani poslodavac zaposliti više radnika nego što je radilo u zadnjih pola veka u IMT – u. Ali, to je već notorni bezobrazluk, koji je demantovao niko drugi nego predstavnik kupca iz Indije!
Naime, zamenik direktora indijske kompanije TAFE za evropsko tržište Kamal Ahuđa negirao je da je ta kompanija u pismu o namerama za kupovinu Industrije mašina i traktora (IMT) obećala 800 novih radnih mesta, kako je to rekao ministar poljoprivrede Branislav Nedimović. U svojoj izjavi za javnost, Kamal Ahudja kaže: „…Ja sigurno nisam to spomenuo. Ali ne želim da govorim u ime gospodina Nedimovića. Eto, ako vam je nešto merodavno, mi u Indiji u našoj najsavremenijoj fabrici proizvodimo 60 hiljada traktora sa znatno manje ljudi od 800!“
O kakvom se ovde kriminalu radi, najbolje govori podatak da je još drugom polovinom prošle godine, Branislav Nedimović „prikupljao ponude“ za navodnu saradnju poljoprivrednika sa državom, gde je izdavao rešenja za nabavku traktora, pa je doslovno rekao: „…Država daje 50 odsto sredstava, znači ukoliko poljoprivrednik kupuje traktor od 20.000 evra, država mu daje 10.000 evra. Uručili smo sedam takvih rešenja u Žitorađi. Do sada je podneto 2.300 zahteva, a od toga 2.050 njih ispunjava uslove, a država će dati sve od sebe da oni koji ispunjavaju uslove do kraja godine dobiju rešenja…“
Dakle, nije indijski TAFE dobio samo IMT, njegove nacrte, originalni znak, zemljište, nego i sigurne kupce, tržište za koje im garantuje Vlada Srbije!
Nije nimalo pogrešno reći da je TAFE zaradio na IMT – u, pre nego što ga je i dobio u amanet! To i činjenica da na aukcijskoj prodaji IMT- a nije bilo nikoga osim ove indijske kompanije, jasno govori da se ovaj nenadani „poklon“ duže vremena pripremao, a razvlačenje potpisivanja ugovora imalo je veze samo sa utvrđivanjem provizije. Ni to ne bi bilo teško dokazati, samo kad bi postojale nezavisne institucije za praćenje takozvanih privatizacionih procesa.
No, nije Nedimović jedini Vučićev ministar koji ima svoj privatni biznis, i kome je on dao za pravo da sa položaja visokog državnog funkcionera uzima koliko mu treba. Naravno, one velike zalogaje, najbolju državnu imovinu i najprofitabilnije poslove, ostavljeni su za Vođu i njegovog brata.
Doslovno svi ministri u Vladi Srbije, na čelu sa navodnom premijerkom Brnabić, „posluju“ na veliko. Svako od njih ima posredno ili neposredno takozvane „obrte“, i to one multimilionske. Među istaknutim „biznismenima“ se nalazi ministar prosvete Mladen Šarčević, čovek sa licem ocvalog prevaranta, koji je zaradio milione mešetareći u privatnim osnovnim, srednjim i visokim školama i fakultetima, dokazujući „naučno“, da su đaci, studenti i njihovi siroti roditelji, najbolje ovce za šišanje. Uspeo je za samo 48 sati da registruje kompaniju u Crnoj Gori (koja je u tako kratkom roku otvorila privatnu gimnaziju) i da je u rekordnom roku proda za 400 hiljada evra sestri „najvišeg funkcionera“.
U Vladi Srbije, na mestu ministra za inovacije i tehnološki razvoj, sedi osvedočeni “biznismen“ Nenad Popović, čovek koji je pljačkom državnog preduzeća i započeo svoju „uspešnu poslovnu karijeru“, da bi danas, sa povelikim državnim budžetom, prodavao maglu narodu, navodno forsirajući razvoj takozvanog IT sektora, o kome ne zna ništa, niti je ikada imao bilo kakvog dodira sa najosnovnijim programskim jezicima, bez čijeg znanja je sva ta priča obična demagogija (o Nenadu Popoviću, čijim dosijeom raspolaže Magazin Tabloid, više u sledećim brojevima, prim. red.).
Privatni poslovi ministra trgovine, turizma i telekomunikacija, Rasima Ljajića, razvijaju se duže od četvrt veka. On je već punih 17 godina bez prekida ministar u svakoj srpskoj vladi i član je svih političkih koalicija od 5. oktobra 2000. godine. Od tada pa do danas, Ljajić je „obrnuo“ desetine i stotine miliona evra, što za sebe, što za svoju stranku, što za svoje „poslovne partnere“ i svoje najbliže.
O mračnim poslovima ministra zdravlja Zlatibora Lončara, dovoljno je pročitati serijale u elektronskoj arhivi, na sajtu Magazina Tabloid (www.magazin-tabloid.com).
I svi ostali ministri (Vulin, Đorđević, Ružić i drugi) imaju svoje poslovne „obrte“ pod zaštitom Aleksandra Vučića. O kriminalu Ane Brnabić, njenoj korupcionaškoj aferi, nedavno je i hrvatski „tisak“ detaljno sve objavio.
U Vučićevoj vladi, čak i ministarka pravde umesto parlamenta, propisuje visinu sudskih tarifa, a korumpirano pravosuđe ima svoj „interni“ cenovnik za „saniranje“ krivičnih dela. Postoje jeftini i skupi tužioci. Takođe, jeftine i skupe sudije. Zavisi od njihove drskosti i „reputacije“ koju uživaju.
Svi će oni, na čelu sa Vođom, uskoro stati pred lice pravde. Naličje smo predugo gledali.
N. Vlahović / Magazin Tabloid
