Naučnik Greg Hodžis 2009. pozira novinarima sa svojim timom eksperata sa Univerziteta u Arizoni pored aparata za masenu spektrometriju. Oni su njime analizirali stanje raspada ugljenika C14 u četiri isečka od veluma, dimenzija 1x6mm, pokušavajući da utvrde kada je nastao pergament odakle su uzeti. Dok škljocaju foto-aparati i sevaju blicevi, Hodžis i njegovi saradnici objavljuju rezultate do kojih su došli – Vojničev manuskript, koji se trenutno nalazi u posedu Biblioteke za retke knjige i rukopise Bejneke, u okviru Univerziteta Jejl, nastao je između 1404. i 1438. godine. Time je potvrđeno vreme nastanka najmisterioznijeg rukopisa u istoriji svetske književnosti. I taj podatak, do danas, ostaje jedina pouzdana informacija koju imamo u vezi sa njim.
Godine 1912, Vilfrid Vojnič pretura po prašnjavim riznicama vile Mondragone, nedaleko od Rima, u kojoj je sedište jezuitskog koledža Gislijeri. Pošto je Papski univerzitet Gregorijana, osnovan od strane tvorca jezuitskog reda Ignasioa de Lojole, zapao u dugove, rešeno je da se dostojanstveno rasproda deo univerzitetskih poseda i materijalnih dobara, kako bi se Gregorijana izvukla iz finansijskih neprilika. Vojnič, u to vreme ugledni i cenjeni londonski knjižar i antikvar, jedan je od potencijalnih kupaca koje su jezuiti pozvali. Po obrazovanju licencirani farmaceut, Vojnič, rođen u Poljskoj, u mladosti je bio socijalistički revolucionar. U jednom trenutku čak biva uhapšen i osuđen na tešku robiju. Uspeva da pobegne iz zatočeništva i da se preko Sibira, Pekinga i Hamburga prebaci u London, gde počinje da se bavi knjigama. Sticajem okolnosti, Gregorijana poseduje jednu od najvećih biblioteka na severu Italije, a Vojnič će navedenom prilikom od njih kupiti 30 rukopisa. Od svih tih knjiga, skripti i tekstova, jedan, potpuno neobičan, napisan i ilustrovan na način koji nikada do tada u svom životu nije video, iste sekunde mu privlači pažnju, čiji intenzitet neće popustiti narednih sedam godina.
Knjiga obiluje neodoljivim šarmom misterioznosti, a oslikana je i ispisana pismom koje je čudovišno maštovito i beskrajno intrigantno. Vojnič egzaltirano pokazuje knjigu svojoj supruzi Etel, saborkinji iz vremena revolucionarnog delovanja i ćerci velikog engleskog matematičara Džordža Bula. Njih dvoje sa nepodeljenom pažnjom listaju stranice tajnovitog manuskripta za koji u tom trenutku ne znaju da je star oko pet vekova. Niti znaju da će narednih sto godina on biti predmet istrage najeminentnijih stručnjaka za kodikologiju i šifre, kao i informativnih agencija poput NSA (američka Državna bezbednosna agencija). I svi će se oni, do jednog, suočiti sa neuspehom u odmotavanju neraspletivog klupka tajne oko značenja i smisla ovog rukopisa.
Sa neskrivenim divljenjem, Vilfrid i Etel listaju stranice ispunjene opskurnim hijeroglifima i ilustracijama biljaka koje ne liče ni na jednu do tada poznatu flornu vrstu. Na prvi pogled im je jasno da tekst poseduje neku vrstu konstrukcije, da je podeljen u redove koji su ispisani s leva na desno, da postoje reči i rečenice, iako nema tački i zareza. Obla i izuvijana slova prepliću se sa ručno naslikanim herbalnim formama neidentifikovanih cvetova, korenja, stabala, listova – svi ti elementi obojeni su neočekivanom paletom boja i fantastičnog su oblika. Malo dalje, dok jezde kroz 240 stranica ovog rukopisa, mestimično otkrivaju jedan motiv koji se ravnomerno ponavlja – nekakvi bazeni ispunjeni plavom ili zelenom tečnošću (verovatno vodom), koja se do njih doprema detaljno iscrtanim i očigledno složenim sistemom cevi, a u njima se uvek blaženo kupa nekolicina potpuno golih žena. One ponekad čak nose i krune. Potom, stižu do dela koji obiluje zvezdanim kartama, kružnim mapama sazvežđa i dijagramima koji prikazuju nebeska tela. Vilfrid i Etel, naravno, ne mogu da znaju da li su svi ti znaci i simboli zapravo imena tih tela, merne jedinice ili nešto treće. Pri kraju knjige zatiču retorte i staklene sudove čudnovatih oblika, koje izgledaju kao apotekarski pribor, ali im je jasno da njihova namena nije ništa manje neodgonetljiva od slova kojima su okruženi. Sumnjaju da je taj segment knjige zapravo nekakva farmakopeja. Oboje su ustreptali od nesvakidašnjosti ove knjige, koja sa svakom novom stranicom produbljuje misteriju svog postanka i svrhe.
Prolaze godine, Vojniča napušta zdravlje, verovatno i strpljenje za odgonetanje tajni ovog renesansnog teksta i on umire 1930. godine. Tri decenije kasnije, Etel knjigu poklanja svojoj prijateljici, koja je, očigledno nezainteresovana za ovakve literarne pojave, preprodaje dalje antikvaru Hansu Krausu. Međutim, kada shvati da rukopis nema veliku tržišnu cenu (doduše, tražio je 160.000$ za njega), Kraus odlučuje da ga pokloni Univerzitetu Jejl 1969. godine, gde je zaveden pod oznakom “MS 408”. Tada počinje pravo, sistematsko, naučno ispitivanje famoznog Vojničevog manuskripta.
Međutim, naučnicima i dalje izmiče dublja analiza njegovog značenja i cilja sa kojim je napisan.
Pa ipak, nekolike stvari su za sada očigledne. Najpre, knjiga se može podeliti u tačno 6 celina: 1) botanička, koja sadrži ilustracije 113 neidentifikovanih vrsti biljaka, 2) astronomska i/ili astrološka, koja obuhvata astralne karte i kružne dijagrame sa prikazima Sunca, Meseca i drugih nebeskih tela, kao i nekoliko poznatih simbola zodijaka (ribe, bik, strelac…), 3) biološka, u kojoj je prikazano mnoštvo figura nagih žena sa otečenim abdomenima koje se nalaze u ovalnim bazenima, okružene spletom cevi ili nekakvih kapsula, 4) kosmološka, koja sadrži rasklopive delove na kojima su ucrtane rozete nalik ostrvima, povezane malim zemljouzima, a na svakoj je zamak ili vulkan, 5) farmakološka, koji na više od 100 crteža prikazuje različito medicinsko bilje pohranjeno u tegle i posude crvene, plave ili zelene boje i 6) tekstualna celina za koju se veruje da sadrži recepte, čije su margine stranica ilustrovane velikim zvezdastim cvetovima.
Da je knjiga pisana s leva na desno bilo je lako ustanoviti – na svakoj stranici jasno je definisana samo leva margina, što znači da odatle počinje red. Tipografija i veličina karaktera u tekstu je, osim što je neodgonetljiva, poprilično ustaljena, a osim toga ne postoje nikakvi znaci interpunkcije. Ovo poslednje uopšte nije čudno za renesansne tekstove, što, pored stila crteža i hemijskog porekla boja, navodi na zaključak da je Vojničev manuskript nastao u evropskoj kulturi. Još nešto je zanimljivo u vezi sa slovima i crtežima – nigde ne pokazuju znake oklevanja ili grešaka onoga koji ih je ispisivao (za takve stvari koje su zatečene je ustanovljeno da su bile dorađivane naknadno, u vekovima nakon nastanka manuskripta). To može značiti da je autor bio neverovatno precizan i samouveren, ali i da u pitanju nisu nikakve šifre, jer kod pisane forme kodiranog teksta uvek postoje zastoji i praznine između slova. Sa druge strane, jedna teorija govori i da je moguće da Vojničev manuskript nije prva verzija, već kopija koju je autor besprekorno sačinio, gledajući original.
Analiza pojedinih slova (ima ih oko 170.000) govori da postoje elementi određene lingvističke strukture u njihovoj distribuciji. Uočeno je da postoji oko 25 različitih slovnih znakova, koji u određenim grupacijama tvore celine različite dužine i konstrukcije. Statističke analize rukopisa pokazuju da te tzv. reči imaju uvek između dva i deset karaktera, da se neki karakteri pojavljuju češće od drugih, da neki mogu biti samo na početku, a neki samo na kraju reči, da zakonomernost pojavljivanja određenih slova ukazuje na njihovu prirodu sličnu samoglasnicima. Osim ovog pisma koje se ne može protumačiti, sporadično se mogu zateći oblici nalik ranim formama arapskih brojeva, kao i delovi teksta ispisani na latinskom jeziku, ali sa pravopisom karakterističnim za srednjovekovnu Francusku, Italiju i Pirinejsko poluostrvo.
Što se tiče kriptološke analize Vojničevog manuskripta, bez obzira na to da li je u pitanju šifrirana poruka ili poruka pisana nepoznatim jezikom, uvek se polazi od statističkih ispitivanja frekventnosti znakova. Međutim, ono što dovodi u sumnju tezu da je nepoznati jezik ove knjige nastao po ugledu na neki od evropskih jezika jeste to što se neke identične reči ponavljaju i do pet puta, sukcesivno.
Još jedna stvar u velikoj meri otežava bavljenje ovom enigmom: zbog stila pisanja, pokreta pera i načina formiranja slova u Vojničevom manuskriptu, veoma je teško ustanoviti šta su izdvojena slova, šta su diftonzi, a šta su znaci napravljeni od kombinovanih elemenata slova, od kojih svaki može da ima zasebnu vrednost. Ovo je neke proučavaoce motivisalo da u metodi sastavljanja jezika u manuskriptu vide standard kineskog pisma, koje su trgovci sa istočnim zemljama mogli da donesu u Evropu u XIII i XIV veku.
Mnogi poznati kriptolozi i kriptografi pokušavali su da odgonetnu tajno pismo Vojničevog manuskripta. Međutim, ili su njihove teze bile pobijene, ili su od dekodiranja ove knjige odustajali. Najznačajniji su bili pokušaji Vilijama Njubolda (smatrao je da nisu bitna sama slova, već mali znaci koji su im dopisivani, a koji su zapravo bili slova grčkog alfabeta, što je podrazumevalo upotrebu mikroskopa prilikom pisanja, ali je poznato da je prvi mikroskop napravljen 20ih godina XVI veka) i Džosefa Filija (izneo je tvrdnju da je pismo Vojničevog manuskripta zapravo značajno skraćen latinski jezik i veoma uprošćene rečenice na latinskom). I jedna i druga teza su vodile u ćorsokak, jer su davale besmislena rešenja.
Najozbiljniji kandidat za pokušaj dekodiranja bio je američki dešifrant Vilijam Fridman. On je tokom svoje četrdesetogodišnje karijere u američkoj vojsci uspeo da dekodira skoro sve šifre sa kojima je došao u kontakt, uključujući japansku mašinu za kodirane poruke PURPLE, što je bilo značajno za tok II sv. rata. Ali nije uspeo sa Vojničevim manuskriptom. Iako se predao i odustao u ovom slučaju, držao se svoje teze kako je jezik ove knjige zapravo neki oblik konstruisanog jezika.
Naravno, ako neki tekst, za koji se veruje da je šifriran, već vekovima ne može da se dekodira, suvislo je posumnjati da li uopšte i postoji rešenje. Nekoliko proučavalaca Vojničevog manuskripta je tvrdilo upravo to: u pitanju su besmislice ili tendenciozna obmana (nesporno estetska, doduše). Britanski lingvista Gordon Rag je 2003. napravio zanimljiv kriptološki eksperiment – napravio je tablicu sa nasumičnim kombinacijama prefiksa, sufiksa i korena reči. Zatim je to sve iskombinovao sa kvadratnom matricom sa prorezima, praveći tako nove reči metodom poznatom kao “Kardanova rešetka”. Ovaj metod je davao rezultate slične onima u Vojničevom manuskriptu, što je trebalo da bude potvrda Ragove teze da je u pitanju knjiga besmislenih simbola, bez dubljeg značenja. Sa njim se složio i Andreas Šiner, austrijski istraživač i fizičar, tvrdeći u svom radu iz 2007. da Vojničev manuskript zapravo samo simulira pseudo-stohastičke varijable. Tu je tvrdnju izrekao na osnovu nelogičnih i neočekivanih ustrojstva teksta, koja nisu primenjiva ni na jedan poznat prirodni ili konstruisani jezik. Pa ipak, uprkos njihovim tvrdnjama, potraga za skrivenim razrešenjem ove misterije se nastavila.
Vratimo se pred kraj na jednu od retkih poznatih stvari u vezi sa ovom knjigom.
Dok Vojnič danima i mesecima oduševljeno bdi nad tajnovitim rukopisom, pokušavajući da raščivija slučaj njegovog neodgonetljivog jezika i crteža, jednom prilikom primećuje da se nešto nalazi u njegovim prednjim koricama. Pažljivo razdvaja hartiju i na svoje oduševljenje oktriva jedno očigledno veoma staro pismo. Prethodni vlasnici manuskripta ga izgleda nisu bili svesni. Vojnič se iskreno nada da će mu možda ono otkriti neki krucijalni detalj, koji će mu makar nešto objasniti u vezi sa ovom knjigom. Iako pismo nije donelo razrešenje nijedne zagonetke, jeste mu reklo nešto o samoj knjizi – tačnije o njenoj istoriji.
Naime, to pismo je 1666. godine Johan Markus Marci, cenjeni naučnik i rektor Univerziteta u Pragu, poslao svom prijatelju Atanasiju Kirheru, jezuitskom akademiku, poznatom po dešifrovanju egipatskih hijeroglifa, ali i po tome što je svojevremeno otkrio vezu između starog egipatskog i savremenog koptskog jezika. Verovatno iz tog razloga, Marci mu piše: “(…) ovakve Sfinge se ne pokoravaju nikome, osim njihovom gospodaru Kirheru. Zato prihvati znak pažnje, poput ovog, iako je uveliko okasnio, kao moju naklonost prema tebi, i probij njegove rešetke, ukoliko ih ima, sa očekivanim uspehom”. Ispostaviće se da se Marci uzalud uzdao u Kirhera, jer će se mnogo godina kasnije pokazati da ovaj potonji zapravo nikad nije uspeo tačno da dešifruje hijeroglife, mada se danas smatra jednim od osnivača egiptologije. Ono što možemo o sudbini Vojničevog manuskripta saznati iz dotičnog pisma je sledeće: on je najpre pripadao Rudolfu II, caru Svetog rimskog carstva, koji ga je platio 600 zlatnika, verujući da je kupio neotkriveni spis Rodžera Bejkona, engleskog filozofa iz XIII veka, franjevca i utemeljitelja naučne metode (ova teza o autorstvu nikada nije potvrđena). Moguće je da ga je car Rudolf nabavio od engleskog astrologa Džona Dija, koji je posedovao i neke druge Bejkonove spise. U prilog tome postoji zabeležena izjava Dija kako je 1586. godine postao bogatiji za 630 dukata, a njegov sin je pisao kako je njegov otac, dok je živeo u Češkoj, “posedovao knjigu u kojoj se nije nalazilo ništa osim hijeroglifa”. Car Rudolf je izgleda knjigu poklonio Jakobu Horčickom od Tepenaca, svom ličnom doktoru i farmaceutu. Ovo se tvrdi na osnovu veoma bledog potpisa Horčickog na jednoj od stranica manuskripta, koji se može videti samo pod ultraljubičastim svetlom. Nakon njega, zna se da je knjiga bila u vlasništvu jednog alhemičara iz praga, Jurija Bareša, koji će je pokloniti Marciju – i tako se vraćamo na početak ove priče. Treba napomenuti da je Bareš 1639. pisao i Kirheru, tražeći pomoć u dešifrovanju spisa, i to je prvo poznato pominjanje Vojničevog manuskripta do danas.
Dakle, ova “Sfinga” od rukopisa, zagonetni Vojničev manuskript, uspeo je da sačuva svoju tajnovitost i neodgonetljivost šest vekova, koliko postoji. O njemu se sa nesmanjenim žarom i entuzijazmom piše neprekidno, a zvanični pokušaji njegovog dešifrovanja nisu izostali ni u poslednjih par godina. Recimo, početkom 2014. godine, profesor primenjene lingvistike sa Univerziteta Bedfordšir Stiven Baks objavio je rad u kome tvrdi da je uspeo da sa sigurnošću dešifruje deset reči iz manuskripta, a na osnovu analize crteža. Tako je, recimo, jedna od tih reči je Kantairon, koja se nalazi odmah uz crtež biljke koji liči na kantarion, veoma poznat i često upotrebljavan u srednjovekovnoj medicini. Za sve to vreme, Vojničev manuskript polako ulazi u popularnu književnost i kulturu, pa je tako čest motiv, ili zamajac zapleta, mnogih detektivskih, istorijskih i naučnofantastičnih romana. Pojavljuje se čak i u poznatom serijalu video igara “Assassin’s Creed”. Najdalje je ipak otišao italijanski dizajner i umetnik Luiđi Serafini, koji je objavio izmišljenu enciklopediju Codex Seraphinianus, sastavljenu na konstruisanom jeziku, sa crtežima nepoznatih biljaka, životinja i predmeta, očigledno u potpunosti inspirisanu Vojničevim manuskriptom. I dok se nižu kriptološka, lingvistička i književna ispitivanja ove knjige, mislim da u svima nama tinja bojazan da se ne ispostavi kako se radi o običnoj, slikovitoj i inventivnoj besmislici ili prevari. A verujem da se neki boje i druge opcije – šta će nam sve reći Vojničev manuskript kad jednom napokon bude dekodiran.
(izvor: beforeafter.rs)
