Životna priča Mihajla Idvorskog Pupina, naučnika, pronalazača i pisca koji je ugled i slavu stekao u na prelazu između 19. i 20. veka u dalekoj Americi, više podseća na holivudski film nego na tešku emigrantsku priču kroz koju su prošli milioni ljudi u tom periodu.
Mihajlo Pupin rođen je 1854. godine u Idvoru, malom banatskom selu u tadašnjoj vojnoj krajini Austrougarskog carstva, od majke Olimpijade i oca Konstantina, nepismenih ljudi koji su shvatali koliko je važno obrazovanje.
Majka Olimpijada bila mu je uzor i heroj. U autobiografskoj knjizi prevedenoj na srpski – Od pašnjaka do naučenjaka (From immigrant to inventor), za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu, navodi reči koje mu je majka uputila prilikom odlaska na školu u Prag:
“Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.” Inače ova knjiga kao retko koja autobiografija predstavlja jedinstven prikaz života Srba u Banatu, život i muke doseljenika u Ameriku s kraja 19. veka, prikaz razvoja prirodnih nauka u SAD, ali i u Evropi, gde se Pupin takođe školovao i velikih proboja u tehnici i to sve ispričano sa velikim literarnim umećem.
Osnovnu školu Pupin je pohađao u Idvoru u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu, prvo u Građanskoj školi, a potom u Realnoj gimnaziji. Uvidevši talenat u njemu prota se založio da dobije stipendiju. U srednjoj školi bio je član Omladine srpske koja se našla na udaru policije zbog nacionalističkih stavova koji su buknuli posetom Svetozara Miletića Pančevu. Zbog toga je napustio Pančevo i sa stipendijom odlazi na školovanje u Prag 1872. godine. I tamo je bila u usponu nacionalistička revolucija češke i uopšte slovenske omladine protiv austrougarske vladavine. U Pragu mu je političko delovanje bilo ispred školskih obaveza. Zbog nemaštine, ali i progona austrijskih vlasti politički aktivnih studenata, dve godine kasnije odlučuje da se otisne na put u Ameriku. Prodaje “knjige, sat, odeću, žuti kožuh i crnu šubaru” da bi došao do potrebne svote novaca. Na put preko Atlantika pošao je samo sa odelom na sebi, nekoliko košulja i turskim crvenim fesom koji niko nije hteo da kupi. Nije imao novca ni za ćebe na palubi, ali se nije zbog toga mnogo brinuo uveren da je u Americi toplo zato što su Indijanci oskudno obučeni. Kako kaže u svojoj autobiografiji, prelazak Atlantika u martu bez prebijene pare i u potpalublju bilo je veliko iskušenje, a bukvalno je ostao živ zahvaljujući tome što je izlazio na palubu i pripijao se uz topli brodski dimnjak.
O svojim prvim danima u Njujorku Pupin između ostalog piše:
“Za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.”
Pupin je pet godina radio teške fizičke poslove, na farmi u Delaveru je učio engleski jezik, u Njujorku je pohađao Kuperovu večernju školu, a na tavanu fabrike učio je grčki i latinski koji su bili neophodni za upis na Kolumbija koledž koji je upisao na jesen 1879. godine.
Studirao je zahvaljujući stipendijama kao izuzetan učenik matematike i grčkog jezika. Osim toga imao je prihode i od podučavanja drugih studenata. Koledž je završio 1883. godine i želeći da uči na univerzitetu na kom je predavao veliki Maksvel odlazi u Englesku na Kembridž. Nakon dve godine studije nastavlja na Univerzitetu u Berlinu kod još jednog velikog naučnika, Hermana fon Helmholca, gde doktorira na fizičkoj hemiji.
Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na univerzitetu Kolumbija u Njujorku 1889. godine, gde je radio više od četrdeset godina. Predavao je teorijsku elektrotehniku i posebno se interesovao za elektromagnetne fenomene. U tom trenutku njegova katedra je bila novootvorena i bez sredstava. Pupin je čak industrijalcima naplaćivao ulaz na predavanja, od čega je uspeo da opremi laboratoriju, pa i danas zgrada Univerziteta Kolumbija, u kojoj su odeljenja za fiziku i astronomiju, nosi ime Pupinova laboratorija.
Mihajlo Pupin vlasnik je 34 patenta, ali najpoznatiji je po tzv. Pupinovim kalemovima, kojima je rešio problem prenošenja telefonske veze na velike udaljenosti. Proces uključivanja kalemova u liniju naziva se pupinizacija. On je prava na korišćenje ovih patenata prodao u Americi kompaniji Bel, a u Nemačkoj Simensu. Takođe je radio i na rendgenskim zracima i otkrio način kako da se vreme rendgenskog snimanja skrati sa više sati na svega nekoliko sekundi.
Tokom Prvog svetskog rata radio je na otkrivanju podmornica kao i na uspostavljanju komunikacije između aviona. Bio je član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Iz Odbora za aeronautiku kasnije nastaje NASA, pa se i Pupin navodi kao jedan od osnivača ove institucije.
Kraljevina Srbija ga je 1912. imenovala za počasnog konzula u SAD i ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Nakon Prvog svetskog rata Pupin je bio ne samo izuzetno poštovana ličnost u naučnim krugovima već je zahvaljujući ličnom poznanstvu sa predsednikom SAD Vudro Vilsonom imao uticaj i na političke odluke. To se najbolje videlo prilikom određivanja granica Kraljevine SHS na Pariskim mirovnim pregovorima 1919. godine. Evropske zemlje pobednice bile su spremne da Rumuniji ustupe Banat na osnovu Londonskog ugovora iz 1915, ali Pupinova intervencija je to sprečila. U autobiografiji Pupin piše:
“Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.”
Mihajlo Pupin predstavljajući svoj dolazak u Ameriku, sukob između srpskih, evropskih i američkih običaja, uspeo je da pomiri svoje dve domovine. U svakom trenutku je isticao svoje srpsko poreklo, ali istovremeno uzdizao američki način života koji bi se mogao opisati rečima njegove domaćice na farmi u Delaveru:
“Amerika pruža jednake mogućnosti svima, svaki pojedinac mora tražiti ove mogućnosti i biti spreman da ih iskoristi kad mu se ukažu.” Ovo je jedan od saveta koje nikada nije zaboravio.
Veliki naučnik bio je veoma aktivan u dobrotvornom radu, pa je 1914. godine oformio Fond Olimpijade Aleksić Pupin pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Svetom Savi. Od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji osnovao je Fond Mihajla Pupina, iz kog su dodeljivane stipendije i nagrade za vanredne uspehe u poljoprivredi. Takođe je u svom rodnom Idvoru pomagao crkvenoj opštini od koje je svojevremeno i sam dobio stipendiju za školovanje. Zahvaljujući tome Idvor je dobio čitaonicu, struju i izgrađen je vodovod, pored stipendija za školovanje dece.
Pri Narodno istorijsko-umetničkom muzeju osnovao je zadužbinu koja je kupovala srpska umetničkih dela za muzej i izdavala publikacije srpskih starina. U imovinu Zadužbine Pupin je uložio milion dinara.
U Americi je 1909. osnovao Savez zajedničkih Srba – Sloga. Kasnije se je iz ove organizacije proizašao Srpski narodni savez, a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i predsednik od 1909. do 1926. godine.
Tokom Prvog svetskog rata organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za srpski Crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca preko organizacije Srpska narodna odbrana. Nakon rata Pupin je učestvovao u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.
(izvor: danas.rs)
