Šta bi sitkom bio bez onog snimljenog smeha publike koji se čuje u pozadini? Ako niste sigurni, pokušajte da odgledate jednu epizodu “Štrebera” bez ovog smeha, pa će vam biti jasno kako odjednom ništa nije smešno i serija deluje dosta glupo. Takozvani “laugh track” u upotrebi je od pedesetih godina prošlog veka i u dobrom delu slučajeva se isti taj smeh koristi i danas.
Čarls Daglas je bio inženjer zvuka koji je sredinom prošlog veka došao na revolucionarnu ideju – pošto je publici očito potrebna pomoć da skapira kad je nešto smešno, zašto ne bismo jenostavno pustili traku na kojoj se drugi ljudi smeju? Tako je nastao laugh track, traka na kojoj je nasnimljen veći broj varijacija smeha nepoznatih ljudi – od blagog “ha-ha”, do vrištanja od smeha kad se desi nešto što bi svima trebalo da nam bude urnebesno.
Pomsilili biste da smo u 2017. godini odavno prešli preko toga, ali činjenica da je da se laugh track i dalje koristi u ogromnom broju sitkoma. Toliko, zapravo, da vam neke serije poput “Prijatelja” ne bi bile ni upola smešne da vam taj virtuelni smeh ne ukaže na “ha-ha” trenutke. Međutim, tu dolazimo do zanimljive činjenice.
Laugh track koji se koristi danas je manje-više isti kao i onaj koji se koristio 60-ih godina prošlog veka. Da, malo je modernizovan, neki delovi su sređeni, neki su ubačeni ili izbačeni, ali dobar deo je ostao isti. Što nas dovodi do zaključka, koji je lepo primetio Čak Polanik, da svakodnevno slušamo smeh mrtvih ljudi. Jer, ako je smeh snimljen 60-ih godina, jedan deo njih je sigurno već umro – ako ni od čega drugog, onda od starosti.
Naravno, postoje serije koje se snimaju pred publikom u studiju pa je smeh “živ”, ali većina onih koje koriste stari laugh track, koriste smeh mrtvih ljudi. Eto, sledeći put kad budete gledali “Štrebere” setite se toga.
(Izvor: noizz.rs)
