Aleksandar Vučić ima mnogo razloga za brigu, stislo ga sa svih strana. Omču stežu strani politički poverioci, nervozni su domaći sponzori i ostale žrtve njegovih prevara. Niko više nema strpljenja za prazne izgovore, svi zahtevaju da ispuni preuzete obaveze. Igri se bliži kraj, bez hepienda. Ni za njega, ni za nas, tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glodur Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj.
Pod tim teretom, Vučić je sve nade za opstanak na tronu položio na jednu kartu, na Kosovo. Na vlast nije došao voljom birača u Srbiji, nego na osnovu procene stratega iz Lenglija da upravo on može rešiti kosovsko pitanje na način koji odgovara Americi i Evropskoj uniji. U interesu tzv. bolje budućnosti, strane gazde su zaboravile njegove zločine iz prošlosti i dale mu ponudu koja se ne odbija: Albancima će pripasti Kosovo, Vučiću apsolutna vlast. Srbi će biti apsolutni gubitnici.
Stranci su svoj deo dogovora ispunili, omogućili su mu da podjarmi sve državne institucije, zloupotrebljava policiju i vojsku, izbriše razliku između pravosuđa i organizovanog kriminala, gazi Ustav i zakone, pljačka javna i privatna preduzeća, penzionere i radnike, uništi privredu i otme sve što je preostalo posle mafijaške privatizacije.
Bez ikakvih sankcija Vučić montira optužnice i hapsi političke protivnike, organizuje hajke na sve nepodobne kritičare, falsifikuje rezultate izbora, sprovodi torturu nad opozicijom i brutalno guši slobodu javnog izražavanja. NJegovi eskadroni batinaša kidnapuju građane, upadaju u kuće, prete i tuku. Kroz to vreme, predstavnici međunarodnih institucija takmiče se u hvalospevima o Vučićevim reformama, izbornim pobedama i doprinosu u očuvanju regionalne stabilnosti.
Vučić je uzeo sve što je mogao. Zaveo je diktaturu, zaustavio proces demokratizacije društva, napunio džepove i postao najbogatiji politikant u savremenoj istoriji Evrope. Mnogo je i dao, ali samo ono što nije njegovo. Albanskoj državi Kosovo poklonio je sve državne prerogative, telekomunikacijsku i infrastrukturalnu imovinu Srbije, kao i Srbe koji su tamo ostali da žive. Arapskim poslovnim partnerima poklonio je sto hektara građevinskog zemljišta u centru Beograda i pola vojvođanskih oranica, a ostalim belosvetskim kompanijama dao je novac iz budžeta kako bi ovde primenili robovlasnički sistem.
Dao je mnogo, ali ne i dovoljno, ne sve što je obećao. Pet godina je izbegavao da okonča posao i preuredi državu u skladu s američkim planom o „postkosovskoj Srbiji”. Potrošio je i vreme i strpljenje. Konačno, određeni su mu konkretni zadaci i rokovi za njihovo izvršavanje. Prvo „sporazum o dobrosusedskim odnosima s Kosovom”, pa promena Ustava, kako bi se Srbija zvanično i trajno odrekla prava na svoju južnu pokrajinu. Naravno, Vučić je i na to pristao. Bez pogovora.
Pokretanjem unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji i javnom raspravom o ustavnim promenama dokazao je spremnost da sprovede sve što mu je naređeno. U okviru medijske pripreme za konačnu kapitulaciju, priznao je da se Srbija približava trenutku u kome će morati da plati za sve greške iz prošlosti. Nema veze što je te greške pravio on, platiće ih normalni građani. I ranije i sada, on je profitirao, a stradaće drugi.
Takva retorika je zadovoljila njegove strane mentore. Kajl Skot i Johanes Han ni od lidera opozicije ne kriju da podržavaju Vučića. Suviše su investirali u njega da bi sad rizikovali i tražili novog partnera. Briga njih za demokratiju, ljudska prava i ostale trice i kučine, može da radi šta hoće sve dok završava posao oko utvrđivanja državnosti albanskog Kosova.
Po tradiciji, Amerika srpskim vladarima upravlja pomoću štapa i šargarepe. Kao znak dobre volje, uvek prvo ponudi šargarepu. Tako je Slobodan Milošević prvo nagrađen titulom faktora stabilnosti na Balkanu, Zoran Đinđić je proglašen za vizionara i prvog demokratskog reformatora, a Boris Tadić manekenom moderne Srbije. I, svi su pali na istom pitanju, kosovskom. Milošević je 15 godina ignorisao stvaranje albanskih paralelnih institucija na Kosovu. Dok su oni organizovali svoje političke stranke, obrazovne ustanove i terorističke jedinice, Milošević je krao njihove glasove, kojima je obezbeđivao izborne pobede SPS-a. Kad se suprotstavio oružanoj pobuni, proglašen je za balkanskog kasapina, Srbija je bombardovana, a on je završio u haškoj mrtvačnici. Đinđić nije imao ni vremena ni snage da uradi bilo šta korisno po Srbiju i sebe. Podršku sa Zapada dobijao je sve dok nije digao glas protiv nezavisnosti Kosova. To ga je gurnulo pred snajperski nišan. Tadić je prošao bolje. Izvršavao je poneki zapadni nalog, gicao se i kupovao vreme. Kad im je prekipelo, birokrate iz Vašingtona i Brisela su ga obavestile da je izgubio izbore, da pakuje pinkle i mirno prepusti vlast lečenim radikalima.
Ako Amerikanci misle da će, na taj način, lako izaći na kraj s Vučićem, prevarili su se. Nemaju pojma s kim imaju posla.
Vučić dobro zna kako su prošli njegovi prethodnici. Takođe, zna i da su danas okolnosti bitno izmenjene. Milošević je sve vreme vladavine protiv sebe imao ozbiljnu opoziciju. Uostalom, SPS je pobedio samo na prvim izborima, kasnije je morao da vlast osigurava krađom mandata, kupovinom poslanika ili uz manjinsku podršku slugu iz Srpske radikalne stranke. Vučić tih muka nema. Naprosto, nema opozicije. Đinđić je vladao u koaliciji sa 17 minornih i gladnih parazita, a protiv sebe je imao ratobornog Vojislava Šešelja i najopasniji mafijaški klan, s jakom političkom i policijskom zaštitom. Vučić nema ni tih problema, vlast i mafija su se toliko zbližili da se ne zna gde jedno završava, a drugo počinje. Tadić je bio samo marioneta, koncima je upravljao Miodrag Miki Rakić, čijim parapolitičkim i udbaškim principima se danas rukovodi Vučić.
Uz sve to, aktuelni diktator ima i još jednu značajnu prednost: brži je, agresivniji i beskrupulozniji od Amerikanaca. Oni tek počinju da čiste Kosovo od ratnih zločinaca i civilnih kriminalaca, maskiranih u političke lidere. Vučić je taj posao, naravno na naopak način, odavno obavio.
Sever Kosova, svoj najskuplji talon u američkom ruletu, očistio je od političkih protivnika i sve Srbe uzeo za taoce. Euleks, Kfor, strane diplomate i albanski lokalni političari, svi zavise od Vučićeve volje, od toga kako će on da upotrebi svoje saradnike iz tzv. Srpske liste. Bez njegovog dopuštenja ne bi Hašim Tači bio izabran za predsednika nezavisne države Kosovo, niti bi Ramuš Haradinaj postao premijer.
Dok je tako, Vučić će imati sa čim da trguje sa američkim i evropskim moćnicima. Za sve ostalo, manje mari. Naprednjake je u Zaječaru pobedio beznačajni Boško Ničić. Nema veze, Vučić ga je kupio i rešio problem. Vučiću je bitan samo on, SNS je sredstvo za ostvarenje ličnih interesa. Zato se plaši isključivo mogućnosti da izgubi uticaj na severu Kosova. Od toga mu zavisi sudbina.
Ako bi neka politička organizacija okrnjila moć Srpske liste i nametnula se kao potencijalna alternativa, Amerikanci bi dobili priliku da Vučića lako i brzo bace na političko đubrište, gde mu je i mesto. Da se to ne bi dogodilo, svom snagom kontroliše dešavanja u Kosovskoj Mitrovici i srpskim enklavama. Preko ljudi od poverenja, kriminogenih i kompromitovanih, zaveo je strahovladu. Bez pripadnosti Srpskoj naprednoj stranci, odnosno Srpskoj listi, niko ne može da računa na zaposlenje, pa ni na fizičku bezbednost. Radnici u javnim preduzećima, kao i članovi njihovih porodica, prinuđeni su da glasaju za Srpsku listu. Ucenjeni su i privatnici, pa čak i deo sveštenstva. Sav kriminal, od oružanih pljački i prostitucije do šverca droge, nafte i oružja, sve kontrolišu Vučićevi saradnici. Nasilje na ulicama i kafanama postalo je uobičajeni deo folklora. Otuda ne čudi što se preostali Srbi više plaše Vučićevih hordi, nego Albanaca. Ne bez razloga, strani novinari sever Kosova nazivaju „balkanskim Divljim zapadom”.
U tom kontekstu treba analizirati i ubistvo Olivera Ivanovića, lidera opozicione Građanske inicijative. Čim se uključio u izbornu kampanju, našao se na udaru Vučićeve političke i medijske mašinerije. Proglašen je za izdajnika srpstva i kriminalca, koji je više žalio za svojim spaljenim automobilom nego za porušenim crkavama i manastirima. Hajka je završena sa šest metaka u Ivanovićevim leđima.
– Amerikanci su Miloševiću namestili ubistvo Stambolića, meni sad Ivanovića – bila je prva Vučićeva reakcija na vest o atentatu 16. januara.
Kao pravi majstor za manipulaciju, za dve-tri nedelje je uspeo da amortizuje značaj tog zločina. Režimski mediji, ali i veći deo opozicije, oplakali su i zaboravili Ivanovića. O ubistvu, njegovim mogućim motivima i posledicama, više i ozbiljnije izveštavaju strani, nego srpski novinari.
– Ivanovića nisu ubili Albanci, to je bilo disciplinovanje kosovskih Srba od strane Beograda. O mogućim počiniocima tog zločina niko ne želi da spekuliše, o tome u severnom delu Mitrovice niko ne razgovara sa strancem. Ali, u jednom su složni, to nisu uradili Albanci – navodi se u tekstu Andreasa Ernsta, novinara švajcarskog lista „Noje cirher cajtung”, koji je preneo „Dojče vele”.
U tekstu pod naslovom „Novi šerifi za divlji sever Kosova”, Ernst je opisao genezu procesa kojim je vlast iz Beograda preuzela sav uticaj na toj teritoriji. Autor je podsetio da su Vučićevi politički eksponenti u Mitrovici, s fantomakama na glavi i bejzbol palicama u rukama, još 2014. vršili nasilje nad svima koji su se zalagali za bojkot kosovskih izbora.
– „Bojkoteri” su bili savladani, njihovi automobili su paljeni, a direktori javnih preduzeća prinuđeni da svoje zaposlene dovedu pred glasačke kutije. I pored svog pritiska, izlaznost je bila samo 20 procenata. Ali, to je bilo dovoljno da Goran Rakić, bivši vatrogasac, postane gradonačelnik Severne Mitrovice. Kad mu je Vučić čestitao, bilo je jasno da on ima najvišu zaštitu – naveo je švajcarski novinar i zaključio: „…Nakon ubistva Olivera Ivanovića, utihnuo je jedan od poslednjih nezavisnih srpskih glasova. Time se privodi kraju proces koji je počeo 2013. godine. Sada otpor Beogradu deluje besmisleno.”
Šta se zaista dešava na Kosovu, očigledno, zna švajcarski novinar, pa to, logično znaju i svi strani obaveštajci i diplomate. Zasad, strpljivo arhiviraju prikupljene informacije i pune Vučićev dosije. Naravno, sve je bliži dan u kome će to biti objavljeno, makar u medijima, ako ne i u optužnici. Kad do toga dođe, Vučić će im ponuditi žrtvene jaganjce. Za tu ulogu trenutno su najistaknutiji kandidati Zvonko Veselinović i Milan Radojčić.
Iako Veselinović važi za gospodara severnog dela Kosova, a i šire, pažljiviji poznavaoci njegovog turbulentnog odnosa s braćom Vučić znaju da je samo pitanje trenutka kad će doći do definitivnog prekida saradnje i početka sukoba. Kad do toga dođe, Veselinović će saznati poslednji, prekasno za odbranu.
Sa statusom kontroverznog biznismena, Veselinović nikada neće postati opozicioni lider, ali u Mitrovici vlada uverenje da braća Vučić zaziru samo od njega. U tom smeru idu i spekulacije koje predviđaju da će upravo Veselinović i njegov kum Radojčić biti osumnjičeni i okrivljeni za atentat na Ivanovića. U albanskim medijima se provlači teza da lider Građanske inicijative nije ubijen iz političkih razloga, već zbog raznih sumnjivih poslova. Tako usmerena istraga lako bi mogla da završi optužnicom protiv Veselinovića. Ako bude uhapšen i procesuiran, moći će da sebe smatra srećnim čovekom, mnogo srećnijim nego što je bio, recimo, Dušan Spasojević. To bi usrećilo podjednako Vučića i njegove partnere Tačija i Haradinaja. Vučić bi se rešio neprijatnog svedoka i potencijalnog protivnika, a albanski lideri bi dobili opravdanje da na sever Kosova pošalju policijske jedinice i, s objašnjenjem da se bore protiv organizovanog kriminala, preuzmu apsolutnu vlast u Mitrovici i ostalim srpskim opštinama.
Prepreku takvom scenariju stvaraju, nehotice, samo Amerikanci. Insistiranjem na početku rada specijalnog suda za ratne zločine tzv. OVK, nameravaju da očiste političku scenu od svih krvavih aveti prošlosti. Taj posao je težak i komplikovan, ali neizbežan. Kad se nađu iza brave, Vučić će lako da prežali svoje drugare Tačija i Haradinaja, ali ne i voljenog sebe, pošto zna da se američka akcija neće završiti dok se s političke scene iz svih bivših jugoslovenskih republika ne počiste, kako ih eufemistički nazivaju, „lideri s mrljama”. Proces demilitarizacije i dekriminalizacije Balkana, koji je već dao rezultate u Makedoniji, neće mimoići Vučića.
Dok albanski lideri s ratnim pedigreom strepe od hapšenja, ni Vučiću nije lako. Posle dvogodišnje istrage, američke obaveštajne službe u saradnji s Interpolom prekinule su balkanski mehanizam za pranje novca preko tzv. poljoprivrednog PDV-a. Sistem za pljačku, nalik „Agrokomercu” Fikreta Babe Abdića, zasnivao se na otvaranju fiktivnih firmi i lažnih faktura, koje su prikazivale mnogo veću trgovinu robom od realne. Naplatom PDV-a na trgovinu nepostojećom robom oštećeni su budžeti svih balkanskih, ali i nekoliko evropskih država, među kojima su Češka, Mađarska i Slovačka. Lanac je pukao prošle godine u Makedoniji, padom s vlasti Nikole Gruevskog. Otkriveno je da je u toj republici otvoreno nekoliko stotina fiktivnih preduzeća, koja su se bavila lažiranjem trgovine poljoprivrednim proizvodima.
Prema podacima CIA i Interpola, na taj način je oprano oko 30 milijardi evra godišnje. Prekid toka prljavog novca uticao je i na bankrot „Agrokora” Ivice Todorića. Ipak, SAD i EU nisu se zadovoljile samo zaustavljanjem kriminalnog mehanizma, već zahtevaju da se vrati novac, isisan iz budžeta evropskih država, i da se kazne organizatori tog biznisa. Upravo taj problem bio je glavni razlog sastanka Kolinde Grabar-Kitarović i Aleksandra Vučića u Zagrebu.
Hrvatski i srpski mediji susret dvoje državnika iskoristili su za oživljavanje ratnih uspomena i raspirivanje nacionalnih strasti. Kao i prilikom nedavne posete Kosovu, kad je igrao predstavu kojom je hteo da stvori utisak kako nema nikakvu odgovornost za ubistvo Olivera Ivanovića, Vučić je u Hrvatskoj obilazio srpska sela, delio poklone deci i obećavao političku i finansijsku pomoć. Dok su ratni veterani protestovali, a istoričari i politički analitičari licitirali ciframa ubijenih s obe strane, od Jasenovca do Vukovara, Grabar-Kitarović i Vučić su se tražili način da reše probleme nastale propadanjem „Agrokora” i prekidom pranja para.
Uzalud su se trudili, nisu uspeli da se dogovore oko toga koliki deo duga kome pripada i kako će da ga isplate. Sporazumeli su se samo oko osnovne ideje da ceh za pljačku ne plate oni koji su je izveli, nego građani. Takav ishod pregovora je očekivan, ali ne i zadovoljavajući, zbog čega mogu da očekuju nove, jače pritiske.
Aleksandar Vučić je odgovornost za pranje novca kroz poljoprivredu prebacio na Zvonka Veselinovića i Milorada Dodika, abolirajući svog brata Andreja. Posebno je nezadovoljan Dodikom, koga smatra glavnim krivcem za raskrinkavanje sistema za pljačku budžeta preko PDV-a.
– Alav je, ne može da se kontroliše. U Bačkoj je podigao desetine silosa koji zvrje prazni, a u fakturama prikazuje količine po kojima ispada da je Vojvodina veći proizvođač soje od Brazila. Ne znam kako je to mislio da sakrije od celog sveta, ali siguran sam da će se to svima nama obiti o glave – rekao je Vučić saradnicima, neposredno po povratku iz Zagreba.
Vučić nema rešenja za taj problem, a neće uspeti da se opravda ni kad stranci otvore pitanja sporne trgovine oružjem, švercom droge i ljudi, kao i ostalim kriminalnim aktivnostima u koje su uključeni čelnici naprednjačkog kartela. Kad te teme dođu na dnevni red majstori iz Lenglija će shvatiti koliko su pogrešili u proceni Vučića, previđajući činjenicu da on nije deo rešenja, nego problema. I oni znaju da vlast kvari ljude. Pošto on ima neograničenu vlast, toliko je i pokvaren. Spreman je na sve, pa i na novi politički salto mortale.
Pod pritiskom, u strahu od gubitka vlasti i slobode, Aleksandar Vučić u svakom trenutku može da otkaže poslušnost zapadnim gospodarima. Pred biračima bi promenu kursa objasnio odbijanjem ultimatuma da prizna nezavisnost Kosova. Povratkom na, tobož, patriotske pozicije, bar na neko vreme obezbedio bi opstanak na političkoj sceni. Istovremeno, uvukao bi Srbiju u novi krug pakla. Šta ga briga, ne bi mu bilo prvi put.
Na tu mogućnost ukazuju političari koji ga dobro poznaju. Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, javno ističe činjenicu da je Vučić obična kukavica.
– Vučić je pun strahova, i intimnih i spoljnih. Uslovljen svojim kukavičlukom često je vukao iracionalne poteze, zato me ne bi iznenadilo da u poslednjem trenutku odbije da izvrši naloge stranaca i definitivno prizna nezavisnost Kosova – rekao je Jeremić u jednom intervjuu.
Mnogo eksplicitniji je Vojislav Šešelj, predsednik SRS-a. Da bi umirio radikale, nezadovoljne zbog izostanka kritike Vučića, Šešelj je objasnio svoju strategiju uverenjem da njegov politički sin nikad neće izdati Kosovo.
– Vučić je slabić, loše se snalazi u kriznim situacijama. Zato je i napustio Srpsku radikalnu stranku, strani agenti su ga uplašili, pa je pobegao. On je pičkica, uvek pobegne. To je uradio nama, uradiće i Amerikancima. Kad ga dovoljno pritisnu, zaboraviće na sve što im je obećao. Šta će tada biti s njim i kako će ga kazniti, ne znam. Ali, siguran sam da bi on sada najviše voleo da mu dozvole da se mirno povuče, napusti politiku i Srbiju, namesti se u nekoj međunarodnoj organizaciji kao ono đubre Goran Svilanović, pa da svi zaborave na njega. Međutim, ne ide to tako, teraće ga da ide do kraja, a on to ne može. Dobro ga znam, pući će – pametno priča Šešelj.
Jeremiću i Šešelju treba verovati, bar kad je u pitanju ocena Vučića kao kolebljive kukavice, čija politička strategija se zasniva na bekstvu od odgovornosti. Zato neće biti iznenađenje ako diktator ode u vinski podrum, nađe stare primerke radikalskog biltena „Velika Srbija”, pa počne da citira svoje izjave u kojima je optuživao Amerikance da sprovode nacističke načine obračuna sa Srbima, iako su srpske tarabe na Kosovu i Metohiji starije od njihove države. I tada je to radio zbog lične koristi, pa ne treba isključiti mogućnost da se vrati na fabrička podešavanja i da se, poput svake hulje, opet sakrije pod nacionalistički plašt. Posledice takvog zaokreta su poznate.
Kad je izneverio Amerikance, Milošević je ostao sam na udaru. Umro je u haškoj ćeliji, napušten od svih i svakoga. Streljanog Đinđića njegovi bivši saradnici sete se samo u izbornim kampanjama, dok se nadgornjavaju oko političkog nasledstva, ne bi li nad njegovim grobom osvojili poneki marketinški poen. U majskoj noći 2012., kad je obavešten da je izgubio predsedničke izbore, Borisa Tadića su napustili svi, osim Jelene Trivan. Utučeni, njih dvoje su u tišini raspremili izborni štab, sklonili tanjire i čaše, ugasili svetlo i razišli se svako svojim putem. Ni Vučić neće proći bolje. Kojim god putićem da krene, čeka ga provalija. Ako do kraja ispuni obaveze koje je preuzeo u dogovoru sa SAD i EU, rešiće pitanje Kosova i postaće nepotreban, potrošen i podoban samo za eliminaciju s političke scene. S druge strane, ako pokuša da prevari gazde, ući će u bitku u kojoj je unapred osuđen na propast. To i on zna, naučio je na primerima svojih prethodnika.
– Milošević je sam kreirao svoj pad. Posle bombardovanja je, potpuno nepotrebno, inicirao promenu Ustava SR Jugoslavije i promenio izborni zakon. Da je ostalo po starom, bez problema bi dobio još jedan predsednički mandat, ostao bi na vlasti i ne bi imao ko da ga pošalje u Hag. Ali, ne, on je hteo da ide na neposredne izbore, što mu je došlo glave. Za razliku od mnogih, koji tvrde da se Milošević slučajno prevario jer su ga nagovorili partijski drugovi, siguran sam da je znao u šta se upušta. Zna se kako to Amerikanci rade. Poslali su mu nekog DŽona Smita, koji mu je rekao da pazi šta radi, sin Marko voli brzu vožnju, ćerka Marija oružje, a onda lako može da dođe do fatalne nesreće. Da bi zaštitio svoju decu, Milošević je pristao da poraz. Slično je prošao i Đinđić. Zapad ga je terao da hapsi i u Hag šalje srpske oficire i vojnike, a govorilo se i o optužnicama protiv Legije i ostalih pripadnika „crvenih beretki”. Đinđić se jednom svom kumu poverio kako mu je Legija direktno zapretio da se ne skriva, jer, kako je rekao, neće uspeti da sačuva Ružicu, Jovanu i Luku. Zato je, verujem, Đinđić pristao da bude laka meta, nije se čuvao ni posle prva dva neuspešna atentata – govorio je Vučić nekada, još dok je bio radikal.
Ako se seća tih analiza, ne bi bilo loše da se pripremi za razgovor s nekim svojim DŽonom Smitom, koji bi mogao da ga obavesti da je igri došao kraj i da su već spremne lisice za njega, batu Andru, nekoliko kumova i sve saradnike koji ne pristanu na status svedoka-saradnika.
Kako god bilo, Vučić više nema načina da odugovlači s konačnim rešenjem. Rokovi su određeni, pritisci su sve veći, a ulog ogroman. Jedina nada mu je usmerena na očuvanje uticaja na severu Kosova. Dok to traje, glava će mu biti iznad vode. Na njegovu žalost, u toj vodi ima krokodila, mnogo opasnijih od njega.
(izvor: pravdaipravo.org)
