Kada je književnica Aleksandra David Nil stigla u bazni kamp na usponu ka Mont Everestu, razmišljala je o mnogim ljudima koji su pre nje pokušali istu stvar. Neki su uspeli, a neki nisu imali sreće da se sa tog puta vrate živi.
Smatra se da se na planini nalazi oko 150 tela, ostavljenih nakon smrti, koja imaju veoma zanimljivu pruču i važan zadatak.
,,Zona smrti” je svoj naziv dobila zbog opasnosti koju nosi, Na visini od nekoliko hiljada metara, temperature se usred leta ne penju preko -15 stepeni.
Kada dođu do ove tačke, većina penjača odluči da nastavi dalje svoj uspon, koji postaje još rizičniji.
Kada reše da pređu ,,Zonu smrti” i popnu se na 7.500 metara nadmorske visine, počinju da osećaju kako im se ruke smrzavaju, jedva mogu da osete po čemu hodaju ispod snega, što predstavlja veliku prepreku. Kao da to nije dovoljno, zalihe kiseonika su u tom trenutku veoma male, što svakog penjača dovodi u kritičnu situaciju.
Na Everestu postoji oko 150 leševa koji nikad nisu pronađeni, ali se smatra da je cifra i preko 200. Ono što je vrlo jezivo je to da većina ovih tela služe kao tačka orijentacije, ali i kao važna opomena.
Čuveno je telo Pitera Bordmana, koji je 1992. godine pronađen kako sedi, a smatra se da je upravo u tom položaju umro 10 godina ranije.
Još jedno od poznatih tela su ,,zelene čizme.” Veruje da telo pripada Indijcu koji je poginuo 1996. godine, a čije pravo ime je Cevang Paljor. Njegovo telo leži blizu pećine pored koje svaki planinar koji ide ka vrhu mora da prođe.
Zelene čizme sada služe kao znak koji ljudi koriste da bi znali koliko su blizu vrha. Ovaj čovek je poginuo pošto se odvojio od članova tima svoje ekspedicije. Tražio je utočište u pećini, ali bez uspeha. Ostao je tamo, drhteći od jezive hladnoće sve dok nije izdahnuo.
Još jedno poznato telo se nalazi blizu ,,zelenih čizama.” Reš je o Dejvidu Šarpu, koji je poput Brusa Heroda, Frensis i Sergeja Arsentijevih, umro na visini od oko 8.300 metara.
Dejvid je zastao i napravio pauzu u fatalnoj pećini da bi se odmorio. Telo mu se smrzlo, i ostao je nepokretan dok je još bio živ. Preko 40 alpinista je prošlo pored njega dok se sedeo i čekao svoj poslednji čas. Priča se da su ljudi koji su prolazili pored njega mislili da je on zapravo Zelene čizme i da se zbog toga nisu zaustavljali. Na kraju neko je čuo Dejvidovo stenjanje i shvatio je da je živ, pokušali su da mu daju kisonik i podignu ga, ali bilo je prekasno.
Danas ova tela služe kao jezive opomene da na toj visini, jedna sitnica ili pogrešna odluka mogu alpiniste da koštaju života.
(izvor: likemag.com)
