Petooktobarska Srbija treba da podigne spomenik Draganu Bujoševiću na parkingu ispred RTS gde ga je najviše prozivala i pljuvala. Bujošević je bio generalni direktor u vreme uspona i najsnažnije dominacije Aleksandra Vučića i SNS. I dok se čitava Srrbija za to vreme menjala i promenila, Bujošević je uspeo da sačuva gotovo netaknutim petooktobarski RTS.
Tajna njegovog uspeha je u tome što je ponizno služio Vučiću, ali je lukavstvom koje imaju samo udvorice, sprečio i nikada nije dozvolio da RTS postane stvarno Vučićev.
U petooktobarskoj Srbiji je napravljeno nešto što je bila čudna mešavina levo-liberalne i socijaldemokratske programsko-političke koncepcije. To samo po sebi nije bilo koherentno, ali je svakako suštinski različito od neokonzervativne politike koju vodi Aleksandar Vučić. Taj koncept i takva televizija i danas postoje. Istina malo je oronula, mestimično buđava, ali u svojoj suštini je ostala netaknuta.
Istina, tome je doprineo i sam Vučić jer mu je, u vreme kada je biran novi direktor RTS, bila potrebna podrška levih liberala i socijaldemokrata u preuzimanju vlasti od Tomislava Nikolića. Bujošević mu je u tome svesrdno pomogao jer je prezirao naprednjake i njihovog tadašnjeg lidera, ali je istovremeno naplatio tu uslugu. Najveća cena koju je Vučić morao da plati je to što je na mestu generalnog direktora morao da drži Bujoševića. Bujošević se dubinski gnuša Vučića, prezire lumeperajke koje ovaj povremeno pravi i na koje mora da ide. Gnuša se Vučićevića, Željka Mitrovića i većine Vučićevih prijatelja, čak i ne glasa za Vučića, ali mu uprkos tome bezgranično podilazi, a moć podilaženja nikada ne treba potceniti naročito kada su u pitanju vlastodršci.
U čemu je tajna Bujoševićevog uspeha? Pa, pre svega, sačuvao je kadrove. Svi kadrovi stare petooktobarske Srbije su neoštećeni i nikome nije savijena, a kamoli polomljena kičma. Ne zato što je reč o posebno jakim ljudima, naprotiv, nego zato što ih je Bujošević zaštio. Neki su poslati u inostranstvo, nekima su date bogate otpremnine, neki na bolje plaćene pozicije, neki na podejednako plaćena mesta na kojima ništa ne rade, a neki i jedno i drugo.
Oni kojima je ukazna prilika otišli su uzdignuta čela na druge televizije, ali svi su zadržali svoj petooktobarski karakter i zahvalni su na tome Bujoševiću. To se vidi i po tome što, koliko god bili veliki opozicionari, nikada neće reći ružnu reč o Bujoševiću i Stefanoviću. S druge strane, oni koji su iz bilo kog razloga na RTS prepoznati kao Vučićevi ljudi stradali su gore nego u petooktobarsko doba. Ukratko, mukotrpno rade za male pare i pod velikim pritiskom koji im nameće okolina i pretpostavljeni. Primer dobro uhlebljenih lezilebovića je pomoćnik generalnog direktora i nekadašnji direktor Radio Beograda, a primer mučenika su marginalizovani sadašnji direktor radija i njegova supruga koja uređuje Dnevnik.
Druga tajna je sam program. Iza svekolike pojavnosti Aleksandra Vučića u informativnom programu, koja uzgred budi rečeno, u ukupnom zbiru nije ništa veća nego što je bila pojavnost petookotobarskih velikaša nalazi se nepregledno polje petookobarskog sadržaja koji ne promoviše ništa od ključnih ideja i ideologije koju baštini Vućićeva politika. Mada se Vučić svojskih trudi da ima kontrolu nad medijima to se odnosi skoro isključivo na informativni program koji ima samo kratkotrajne efekte na lako promenljive dnevnopolitičke stavoove. Zato što su ti efekti lako promeljivi on je primoran da sve više i više pritiska medije, mada se stabilnost stavova lakše psotiže kontrolom nad kulturnim i zabavnim kompomenatama programa koje u svojim rukama čvrsto drži Bujošević. Ono što, dakle, definiše pogled na svet i vrednosti koje su teško promenljive izvan je domašaja Vučićeve kontorle. Tako, na primer, tokom izborne kampanje u kojoj opozicija bojkotuje izbore, u udarnom terminu RTS, se emituje Bela lađa. Ne samo da se u toj seriji ismeva “krezuba” Srbija koja, okreni-obrni predstavlja Vučićevu glasačku bazu, već je njen ključni lajtmotiv ismevanje politike i političara kao takvih i prikazivanje besmisla političkih izbora. Džaba Vućiću što mu Bujošević velikodušno ustupa minute u Dnevniku kada posle dnevnika Šojić sve to ispere kao varikina. Poltronstvo Bujoševića koji, mimo svake programske šeme, sam nudi Vučiću da, umesto, na primer, u specijalnoj emisiji, dvadeset minu-ta gostuje pred kraj Dnevnika, čini ovome veću štetu jer mu na taj način dodaje sekunde u Dnevniku koje mu evropljani posle nabijaju na nos.
Pokušaj da se nešto promeni u kulturnom programu dovodjenjem Kecmanovića umesto Bradića nije uspeo jer je i ovaj marginalizovan i anesteziran lepom svotom koju im je Bujošević velikodušno opredelio pod uslovom da se ne mešaju u svoj posao.
U sklopu svoje programske strategije očuvanja petooktobarskog duha Bujošević koristi i alternativne metode. Nekada se RTS takmičio sa Pinkom u gledanosti tako što je imao različit sadržaj i različitu ciljnu grupu
i publiku. Sada publika ove dve televizije dolaze iz istog lonca, a sadržaj RTS programa se sve više prilagođava njihovom ukusu. Tako se ostavlja nebranjen prostor za lagan pristup novih televizija nekadašnjoj publici RTS. To se čini kako na informativnom tako i na kulturno zabavnom polju. Bujošević vrlo sistematski prepušta najgledanije serije drugim televizijama čak se i ne trudeći da ih zaštiti uprkos u svetu poznatim mehanizmima i hiljadama evra kojima plaća advokatske kancelarije.
Najvažnija tajna je, naravno, gledanost. Bujoševićevo geslo, koje je preuzeo od nekadašnje zamenice, bilo je i ostalo: dok smo najgledaniji ne može nam Vučić ništa. Odavno RTS nije najgledaniji. U proseku, uzeta zajedno tri programa RTS, su mnogo manje gladana nego programi televizija koje imaju višestruko manje budžete, a čak ni Prvi program uzet zasebno, s obzirom na novac kojim raspolaže, nije najgledaniji. U tom smislu pre bi se moglo reći da je Bujoševićeva tajna laž a ne gledanost, a u tom pogledu je zaista nenadmašan. Gledanje u oči dok laže I spletkarenje su njegove najveće lične tajne. Ipak, u aleji petokotobrskih velikana bilo je i mnogo većih lupeža, pa se i Bujoševićevim lažima može progledati kroz prste ako se petooktobarci, s naknadnom pameću, odluče da mu podignu spomenik.
Biće možda i onih, ne baš promućurnih, koji će se buniti protiv spomenika, jer se Bujošević drznuo da piše pisma Prvanoviću i Obradoviću. Kada bi malo razmislili videli bi da je upravo tajming i ne baš inteligentan način na koji su napisani više doprineli promociji te dvojice i podigli cenu već propaliih akcija njihovih poduhvata nego što su ih na bilo koji način dirnuli. Odgovor direktora RTS na pismo opskurnog Prvanovića, četiri dana nakon što je upućeno a baš na dan protesta koji je ovaj promovisao, samo je podigao rejting tog egzibicioniste i dao veći publicitet protestu. O odgovoru Obradoviću koji pada dan uoče prestanka štrajka glađu tek ne treba trošiti reči. Ono je već zaboravljenog Obradovića vratilo tri dana u život. Može li se to drugačije shvati nego kao uzdarje, inače poslovično nezahvalnog Bujoševića, za proteste koje je Đilas organizovao pred svaki Bujoševićev “reizbor” podižući mu renome u Vučićevim očima. Na stranu što je pohvala mogla doći i od samog Vučića. Vučiću lepo, a Djilasu korisno.
Mada su ovde predstavljene kao tajne, reč je o vrlo očiglednim stragegijama koje Bujošević koristi za očuvanje petoogkobarskog pogleda na svet. To nisu neke velike strategije i ne može da ih vidi samo onaj ko ne želi, ili ko je zaslepljen. Ključni razlog zaslepljenost je, kao i obično, zlato. A kada je o zlatu reč, RTS je nepresušan izvor, ili bolje rečeno neka vrsta protočne alhemijske retorte. Najvažniji alhemičari nisu, odnosno nisu više, u RTS. Bujošević je samo lako zamenljiv, ali dobro plaćen, mada ne previše budan čuvar te alhemijske laboratorije. Tajne te laboratorije nisu tema ovog teksta jer one nemaju veze sa opstankom petookotobarskog RTS. Istina je da su petokotobarci glavni majstori (ne i vlasnici), ali njih ideje odavno ne interesuju, mada, kada i ako mogu proture teme svoje mladosti. Tajne te laboratorije više, dakle, imaju veze sa opstankom Bujoševića na poziciji na kojoj jeste. Laboratorija će, naravno, raditi sa ili bez Bujoševića. Njega trenutno drže kao počasnog portira, ali problem je što je ostario i pravi mnogo broljotina pa je pitanje do kada će mu stari prijatelji gledati kroz prste.
Autor teksta: Stefan Pavlović
