U Brazilu, veliki talenti bukvalno rastu na drveću. Ova zemlja svake godine lansira hiljade i hiljade perspektivnih fudbalera, međutim veliki deo njih nikada ne stigne do zvezdanih visina. Nekada ti momci prosto nisu dovoljno dobri, nekada im se kockice prosto ne poklope, ali nekada se se desi da zastrane i krenu krivudavim putevima seksa, droge i alkohola.
U slučaju nekadašnjeg špica Intera, čoveka koji je svojevremeno bio strah i trepet za sve golmane sveta, desilo se ovo poslednje. Smrt oca naterala je „El Imperadora“ u dugotrajnu borbu sa depresijom, koju je pokušao da udavi u alkoholu. Prošle godine, Adrijano je pikao amaterski fudbal u četvrtoj ligi Sjedinjenih Američkih Država, a vesti su brujale o tome kako je primećen u društvu nekih jako, jako opasnih tipova iz brazilskog krimi miljea.
Adrijanovo detinjstvo bilo je surovo. Jako surovo. Odrastao je u Vili Kruzero, jednoj od najozloglašenijih faveli u Riu de Žaneri, gde život vredi manje od šake kikirikija. Javnost je to naučila na primeru Tima Lopeza, brazilskog novinara, kojeg su lokalni gansteri u Vili Kruzero mučili, obezglavili i zatim zapalili. Razlog? Krišom je snimao ono što nije trebalo da snima.
Adrijanov otac Almir maštao je o tome da mu sin postane slavni fudbaler. Malo je falilo da Almir nikada ne vidi svog naslednika kao profesionalca u akciji. Jednom su se otac i sin, vraćajući se kući sa treninga, nehotično našli u sred žestokog okršaja policije i dilera. Almir je u razmeni vatre pogođen u glavu – preživeo je, ali metak mu je ostao kao suvenir u lobanji. Svejedno, to ga nije sprečilo da i dalje bodri svog sina.
Dvanaest godina nakon tog događaja, Almirovi snovi postali su stvarnost. U danas već čuvenom finalu Kopa Amerike 2004., Adrijano je u poslednjim sekundama meča postigao izjednačujući pogodak protiv večitog rivala Argentine. „Selesao“ je pobedio posle penala, a momak iz Vile Kruzero je proglašen za najboljeg igrača turnira. Ronaldinjo, Kaka i on postali su simboli super-atraktivnog „samba fudbala“ koji je bio zaštitni znak Brazila.
Adrijano je bio fudbaler kakvog biste napravili u video-igricama kada bi hteli da varate. Šutirao je kao da ima top u nogama, driblao poput starih majstora Garinče i Pelea, a uz sve to bio je i stravično jak i brz. U to vreme bio je član milanskog Intera, nakon uspešne epizode u Parmi. Bio je, doduše, i dosta nezreo – do te mere da je njegov agent Gilmar Rinaldi rukovodio svim njegovim finansijama. Rinaldi je Adrijanu davao mesečni „džeparac“, koji bi ovaj spiskao u svega par dana. Da mu je dao celu platu, verovatno bi i nju našao način da proćerda.
Nedugo posle tog finala sa Argentinom, Almir je preminuo od srčanog udara. U početku nije delovalo kao da je to mnogo uticalo na Adrijana – golovi su stizali kao na traci. Međutim, kriza je uskoro izronila na površinu. Italijanski mediji su nagađali o čemu se radi – da li je po sredi nostalgija za rodnim Brazilom, ili možda rivalstvo sa Argentincima u Interovoj svlačionici? I navijači su se ubrzo okrenuli protiv njega, a dnevni list „Gazeta delo Sport“ je svake nedelje pedantno beležio koliko dugo već nije postigao gol. Da zlo bude gore, ostavila ga je i devojka i povela njihovog tek rođenog sina Adrijaninja nazad u Brazil.
Mesecima kasnije, postalo je jasno koliko je smrt oca uticala na Adrijanove loše partije. Taj nemili događaj, kao i već navedeni raskid sa devojkom, naterali su brazilskog asa da se potpuno izoluje od spoljnog sveta. Kako nije uspeo da se izbori sa privatnim problemima i pritiscima koje nameće život fudbalskog profesionalca, odao se alkoholu. Po rečima njegove majke, čak je i razmatrao da digne ruku na sebe. Početkom 2007. Inter je rešio da ga pozajmi Sao Paulu – Adrijanov prvi korak po povratku u domovinu bio je odlazak u jednu lokalnu kliniku za lečenje od bolesti zavisnosti.
U dresu „trikolora“, Adrijano je pronašao nešto stare forme, i ponovo je publika imala priliku da uživa u njegovim dobrim partijama. Nažalost, stare navike su ga pratile gde god bi otišao. Često bi kasnio na treninge, a taj period u Sao Paulu obeležila su i jedan incident sa TV kamermanom, te jedno učešće u saobraćajki. Sa povratkom u Italiju vratila se i depresija. Svima je ubrzo bilo jasno da je Adrijano postao alkoholičar – „Korijere dela Sera“ prenosila je izveštaje sa njegovih ekstravagantnih hotelskih žurki gde bi se šampanjac točio na litre, a hiljade eura odlazile na isplatu „prijateljica noći“ koje bi animirale zvanice. U kasnijem intervjuu datom za jednu brazilsku televiziju, Adrijano je priznao da je tih godina baš preterivao.
„Tada sam bio srećan samo ako bih bio pijan. Svake večeri bih pio litre i litre alkohola, šta god bi izneli pred mene ja bih momentalno eksirao. Vino, viski, pivo…“, sumorno je govorio nekadašnji reprezentativac petostrukog svetskog prvaka. „Pio sam strašne količine piva. Svaki dan bih dolazio pijan na trening. Noćima nisam spavao jer me je bilo strah da ne zakasnim na stadion, što bi samo uzrokovalo time da na teren izađem kao potpuna olupina. Treneri bi me onda poslali u svlačionicu da odremam, dok bi novinarima slagali kako sam povređen.“
Inter je pokušao sve kako bi revitalizovao svog golgetera. U te svrhe unajmili su i psihologa i psihijatra, ali rezultata nije bilo. Kada je jednog dana Adrijano prosto nestao i pojavio se 72 sata kasnije, na „Meaci“ su shvatili da je đavo i zvanično odneo šalu. Uprava kluba je rešila da Adrijanu uruči otkaz, a on je momentalno nakon toga rešio da ode u igračku penziju. Sa svega dvadeset i sedam godina.
Penzija je trajala svega mesec dana. Adrijano se vratio na fudbalske travnjake potpisavši za Flamengo, ali to više nije bio isti čovek. Njegov fizički izgleda sada je više bio prigodniji za nekog gorilu na vratima noćnog kluba, sa sve bradicom koju je strateški pustio da sakrije sve veći podvaljak. I pored svega toga, nije igrao loše – zajedno uz Dejana „Ramba“ Petkovića doveo je Flamengo do titule nacionalnog prvaka 2009.
Bio je to, ispostaviće se, još jedan privremeni oporavak. Predsednik Flamenga je u javnosti prekorio Adrijana zbog preteranog uživanja u piću, a „tradicija“ orgijanja po hotelima koju je ustanovio u Italiji preselila se kući zajedno sa njime. Povrh svega, bio je tu i jedan pomalo komični incident u kojem je Adrijano dobio par šamara od svoje tadašnje devojke zato što joj nije prijavio da te noći izlazi sa društvom – mediji su sa puno žara preneli sve detalje ovog događaja, što je drastično srozalo njegov mačo imidž među navijačima. Nedugo zatim, Adrijano je pred sudom morao da svedoči kako nije pozajmljivao pare Fabijanu Atanaziju da Silvi, istaknutom članu „Komanda Vermelja“ iliti „Crvene Komande“, jedne od najozloglašenijih brazilskih bandi.
Ono što je stvarno neverovatno je to što svi ovi problemi nisu uspeli da odbiju velike evropske klubove, koji su još uvek bili zainteresovani za njegove usluge. Tako se Adrijano 2010. ponovo obreo u Italiji, ovaj put u Rimu. U dresu Rome izdržao je svega sedam meseci, odigravši tek pet utakmica za „Vučicu“. Jedina nagrada koju je primio za svoj rad bila je „Zlatna kanta za đubre“, koju italijanski novinari dodeljuju najgorem pojačanju u Seriji A.
Usledio je novi povratak u Brazil, te kratke avanture u Korintijansu i Atletiku Paranaense. Tamo je retko igrao a još ređe davao golove. U novinske naslove bi dolazio samo sada već sebi svojstvenim svinjarijama – u moru novih izveštaj o pijanstvima i orgijama, pamti se slučaj kada je nehotično iz vatrenog oružja pogodio jednu ženu u ruku. Tada se oglasio i u tom trenutku već bivši agent Gilmar Rinaldi, koga pamtimo sa početka priče.
„Plašim se za njegov život“, iskren je bio Rinaldi. „Njemu treba pomoć. Ne zanima me njegova fudbalska karijera, zanima me isključivo on. Znate, Adrijano mi je poput sina. On je godinama u teškoj depresiji i niko ne želi da mu pomogne. Orgije, pijančenja i druženje sa žestokim momcima nisu problemi, to su samo posledice. Depresija je kriva za sve. Da li mislim da razmišlja o samoubistvu? Ne znam, sve što znam je da mu treba pomoć.“
Pre tri godine se Adrijano zamalo još jednom vratio u Evropu, ali je transfer u Sent-Etjen propao u poslednjem trenutku. Da bi se utešio, navodno je te večeri, prenosi Eurosport, spiskao petnaest hiljada eura i dočekao jutro sa osamnaest (!!) prostitutki. Otad, poslednji put smo ga na terenu videli kao člana američkog četvrtoligaša Majami Junajteda, gde takođe nije previše igrao. Mediji nešto prijave o njemu samo kada se spominju njegove veze sa „Komando Vermeljom“.
Adrijano danas živi u Vili Kruzero, faveli iz koje je potekao. Glasine koje kruže oko njega vele da je pod zaštitom „Komanda“, ili čak i njihov član. U ovo potonje je teško poverovati, ali opet – neverovatno je da se to makar i priča o njemu. To što se u poslednjih par godina često slikao sa „vojnicima“ čuvene bande sigurno nije pomoglo.
U svakom slučaju, on je sada barem blizu porodice i prijatelja, i čini se da mu to prija na nekom ličnom nivou. Šanse da ga opet vidimo na fudbalskom terenu su minimalne, osim, naravno, ako se neko ne „otvori“ i uputi ponudu koju je teško odbiti.
Njegova priča je puna uspona i padova, ali je ujedno i putokaz kako se ne treba ophoditi sa sportistima koji imaju mentalnih problema. Godinama se ceo svet smejao Adrijanu, i svi su ga smatrali za neodgovornog pijanca koji je protraćio bogomdani talenat jer nije umeo da se odupre iskušenjima. Neka to bude i poslednji put da se mediji tako sprdaju sa depresijom u sportu.
(izvor: vice.com)
